Срамота је добити рат

Прекјучерашњи велики наслов с прве стране „Политике“ ефектно и памтљиво, скоро па у десетерцу, сажима суштину разлике у обележавању двадесете годишњице акције „Олуја“ од 4. до 8. августа 1995. године у две суседне земље: „Хрватска слави, Србија тугује“. Кад бисмо проширили наведени наслов, могли бисмо казати да Хрватска слави војну победу, док Србија тугује због људске трагедије, због oко две хиљаде убијених и око две стотине хиљада избеглица. Нисам, наиме, приметио да неко претерано гласно жали због нестанка Републике Српске Крајине као такве, барем у последњих неколико година.

Кад је оно пре неког времена у Хагу ослобођен Анте Готовина, Марко Милановић је проницљиво забележио да је „хрватски победнички национализам отровнији и теже излечив од губитничке српске верзије“. То није само згодна хипотеза, то је лако проверљива чињеница. Док рат траје, код сваке од зараћених страна углавном влада консензус да је она друга страна крива за све. У времену откад је српско-хрватски рат завршен, у Србији се десила постепена еволуција јавне слике рата. Готово нико у српској јавности више не амнестира у потпуности властиту страну. Око процента кривице још увек постоје неслагања, али ипак скоро нико неће рећи да у ратовима који су пратили распад Југославије Слободан Милошевић није ни лук јео ни лук мирисао него су ама баш за све криви сепаратисти Кучан и Туђман. У Хрватској, међутим, колико год времена да је прошло, она главна интерпретација с почетка деведесетих не престаје да буде доминантна. По њој, рат у Хрватској у првој половини деведесетих био је једино и искључиво агресија Србије и бивше ЈНА на међународно признату Републику Хрватску. Готово нико у тамошњој јавности не помиње укидање статуса конститутивног народа за Србе у Хрватској нити чињеницу да су се против Туђманове власти побунили људи који су столећима живели у Книну, Глини, Петрињи и осталим местима тог краја, а не некакви плаћеници и викенд-четници из Шумадије. Отуд и потреба јавности у Хрватској за интервјуима попут скорашњег који је Соња Бисерко дала „Вијенцу“. Они, наиме, скоро опсесивно траже да им и неко са стране потврди истинитост њихових фантазми.

На прву лопту је, наравно, лако закључити, као у „Алану Форду“ уосталом, да је боље победити него изгубити. С друге стране се, међутим, исто тако може рећи, и то без контекста лисице и киселог грожђа, да је за стварање здравог друштва пораз погодније тло од победе. Уосталом, Европа након Другог светског рата представља најбољу илустрацију тога. У својој књизи „Сусрет“ Милан Кундера пише: „Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, коме нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог од стране Русије.“

Цитирани фрагмент узет је из поглавља у коме Кундера пише о италијанском писцу Курцију Малапартеу, можда и најпотцењенијем европском аутору двадесетог века. Малапартеова „Кожа“ прва је литерарна слика поражене Европе, оне Европе из које је настала Европска унија као симбол најпросперитетније епохе у европској историји, епохе кад је највећи број и проценат Европљана живео боље него икад пре. Овај роман завршава се незаборавном реченицом: „Срамота је добити рат, рекох тихо.“ То да је срамота добити рат, каже наратор, сам Малапарте, свом пријатељу, официру победничке америчке војске. И каже му то тихим гласом, скоро шапатом. Оба дела реченице су подједнако важна. Теза да је срамота добити рат је откривалачка и епифанијска. Али то није нешто о чему треба да се говори прегласно. Ако прегласно кажеш да је срамота добити рат, већ си на пола корака од утехе у моралном тријумфу. Једино осећање с којим признајеш да је срамота добити рат јесте срамота. Зато и говориш тихо. Али та срамота је добар темељ. На њој можеш нешто да градиш.

Будућност српског друштва зависи од броја људи спремних да тихо кажу да је срамота добити рат. Они који говоре да Србија уопште није учествовала у рату, они који прегласно говоре да је срамота добити рат и они који говоре онако како говори Соња Бисерко у „Вијенцу“ заправо су суштински на истој страни. Они који су свесни колико је у праву био Вилијам Макинли, двадесет и пети по реду амерички председник, онај с којим је Америка прешла из деветнаестог у двадесети век, кад је рекао да је најгори пораз место најближе правој победи, ти су, исто тако, без обзира на привидне разлике, на истој страни; на својој страни. С те стране може да започне нешто добро и нешто важно.

Писац и новинар