Сурово закуцавање

Писмо Сан Антонија које је прекјуче стигло у Кошаркашки савез Србије (КСС) деловало је као сурово закуцавање, од кога нема одбране. Сад постаје мање важно да ли је неко Американцима подигао лопту за „алеј-уп” (као што сумњају у нашем стручном штабу) од чињенице да репрезентација остаје без једног од својих највећих адута месец уочи Европског првенства у Хрватској, Летонији, Немачкој и Француској (5–20. септембар).

Бобану Марјановићу је на правди бога одузето право да игра за своју репрезентацију. У тренутку кад пуца од снаге и жеље да пружи све што може за њу.

Све донекле подсећа на неправду коју су искусили наши кошаркаши, кад им се такође један лист папира (резолуција УН) испречио на путу ка њиховом великом сну – Олимпијским играма у Барселони 1992. Кад је тадашњи селектор Душан Ивковић, за време припрема, тешка срца саопштавао одлуку играчима у једном солунском хотелу, неки од њих су заплакали. Међу њима и данашњи кормилар националног тима Александар Ђорђевић. И он је тада, као данас Марјановић, био у животној форми. Као и свима у том саставу у очима му је писало: има ли ко бољи од мене! Два месеца раније тројком уз звук сирене донео је Партизану прву и једину титулу првака Европе. К’о запете пушке су били и Дивац, Даниловић, Паспаљ, Бодирога, Савић, Обрадовић и остали из Ивковићеве чете, али их је „закуцала” једна политичка одлука.

Њихове каријере су тако остале заувек окрњене за нешто непоновљиво – олимпијски финале с јединим правим „тимом снова” Сједињених Америчких Држава. Само тада им се пружала шанса да играју против Мајкла Џордана, Меџика Џонсона, Лерија Бирда, Скотија Пипена...

И данашњи тренутак је, на свој начин, непоновљив за српску кошарку и Бобана Марјановића. Његово сазревање стигло је одмах после освајања сребрне медаље на Светском првенству прошле године, па се стекао се утисак да је с његовим уласком у екипу употпуњен шампионски мозаик.

Сан ове генерације су Олимпијске игре у Рио де Жанеиру 2016, а пут до њих води преко Европског првенства на којем само финалисти добијају визу (од 3. до 6. места иде се у квалификације). Стручњаци с правом кажу да је теже пласирати се на ОИ него на њима освојити медаљу (последњи пут смо учествовали у Атини 2004). Утолико више боли што нема Марјановића.

Судећи по претходној сезони, у којој је утерао страх у кости највећим европским клубовима, дојучерашњи центар Црвене звезде требало је да буде и једна од највећих звезда на предстојећем Евробаскету. У односу на претходно лето он је потпуно другачији играч, неупоредиво бржи, прецизнији, поузданији. Почео је да додаје у стилу најбољих плејмејкера. Коначно нас је приморао да више обраћамо пажњу на оно што ради на терену него на његова 222 центиметра по којима су га углавном знали.

За девет дана пуни 27 година, а играо је само на једном великом такмичењу, на Европском шампионату 2011. Тада је био део тима који се није пласирао на Олимпијске игре у Лондону 2012. Наредна три лета био је прекобројан, два пута код Ивковића, једном код Ђорђевића који му је још прошлог пролећа наговестио да га има у виду за кампању „Рио 2016” (селектор је ангажовао једног стручњака који је анализирао само његов рад ногу, с намером да га убрза). Протеклих десетак месеци је толико напредовао да су на њему засниване највеће могуће амбиције на предстојећем шампионату.

И Ивковић и Ђорђевић га описују истим речима: Добар човек, паметан, васпитан, вредан! Саиграчи кажу и сјајан друг и прави тимски играч, спреман да у сваком тренутку учини све за своју екипу. И кад се томе дода назив најкориснијег играча првог дела сезоне Евролиге, добија се портрет кошаркаша који има све оно што је потребно да би се носио дрес с националним грбом.

Али, ни селектор ни он се не питају за то...