Романса Шуманових

Роберт и Клара Шуман „јунаци” су предстојећег београдског концерта Наташе Вељковић, баш као и њеног најновијег компакт диска „Романса”. Концерт наше истакнуте пијанисткиње из Беча је у суботу, 23. фебруара, у Коларчевој задужбини, а у оквиру малог, али репрезентативног, циклуса ове куће „Великани музичке сцене”. О каријери Наташе Вељковић није потребно превише говорити. Још док је била само девојчица за клавиром њу су сликали, о њој се писало... Касније се школовала и у свету, тамо је и остала, остварила интернационалну каријеру и данас на универзитетима учи млађе тајнама из света дирки.

На београдским музичким подијумима није Вас било више од годину дана. Изгледа да је Ваш календар веома попуњен?

Последњи пут сам наступила овде, у Сава центру, са аустријским оркестром „SpiritofEurope”. Свирали смо Бетовена. Све ређе стижем да дођем овамо због великих обавеза. Присутнија сам овде физички, него музички. Лети сам увек ту, пре свега у кући на Рајцу. Тамо се најбоље склањам од оне гужве која ми је увек за петама. Није тамо само мир, већ и – клавир. А пошто волим да вежбам ноћу, за мене је то право место, без суседа у близини.

Шта све радите тамо у вреви велеградске музичке свакодневице?

Имам мало времена и пуно обавеза. Једну професуру на Академији у Бечу, другу, гостујућу, на Универзитету за уметност у Острави, у Чешкој. Ипак, оно главно је моје свирање. Овога месеца наступила сам у бечком Концерт хаусу, свирала сам Бетовенов 4. концерт, у пратњи Аустријске камерне филхармоније. Било је пуно, препуно публике. Хајде да будем мало нескромна: Био је то леп успех.

У „Романси”, коју је крајем 2007. објавила највећа аустријска дискографска кућа„Грамола”, спојили сте музику Шуманових, коју ћемо и ми слушати. Зашто заједно?

 Желела сам да Кларину музику ставим поред музике њеног славног мужа Роберта. Обично је представљају на неким концертима типа жене – композитори и сличним. За мене је она јако важна личност: жена која је родила осморо деце, композитор и један од највећих пијаниста у историји. Фасцинирана сам таквим ликом. Њено дело се, рекох, не чује често. Мој CD зове се „Романса”, не само зато што је она писала дела истог наслова, која интерпретирам, већ превасходно због романсе двоје људи, композитора.

На тај CD ставили сте и мало музике Франца Листа...

У поменутом Концерт хаусу ускоро ћу изводити и његова дела, само што ће ту бити и једна глумица која ће говорити текстове. Све више ме привлачи то повезивање музике и литерарног, које је тамо где живим доста присутно. Волела бих да и неког нашег глумца заинтересујем да тако нешто урадим и овде. У случају Шуманових, литерарна инспирација била су ми њихова безбројна писма. Читајући их ви боље прочитате и њихову музику.

Имате двоје деце: Милицу и Милоша. Ваша осмогодишња кћи лепо свира виолину, већ има и неке прве награде, наступе. Како мајка музички педагог саветује своју кћер?

Нећу да је оптерећујем музиком. Таленат може да прође и као она биљка коју превише заливају и – деси се да баш од тога увене. Поступно је саветујем, никакви притисци не долазе у обзир. Оно у шта сам се највише мешала био је избор инструмента. Сугерисала сам јој да то буде виолина. Доста је у кући клавира, нисам хтела да себе поново гледам, већ је боље да моја Милица гради сопствени идентитет. Уосталом, на томе инсистирам и у раду са студентима, покрећем њихову индивидуалност, помажем им да у музици препознају себе, а не да личе на свог професора.

Колико Вам је данас близу домаћа музика?

Нисам често ту и не најбоље обавештена о томе шта се овде догађа. Мој велики противник је и време, кога немам довољно. У сваком случају, отворена сам за сарадњу. Мислим да није лоше да и модерна музика иде уз класичне програме. И ево да поменем: радо изводим дела Дејана Деспића. Када ми је било 12 година он ми је посветио Концерт за Наташу. Рано је ушао у мој музички живот и то се некако наставило. И моја ћерка свира једно Деспићево дело за виолину, а ја их понекад дајем и мојим студентима да их свирају.

Како је дуго живети у Бечу, граду у чијој историји музика има и те како важно место?

Ја сам тамо провела највећи део свог живота. Беч је пријатан град за живљење. Сваког дана имате прегршт концерата и других културних догађаја. То је јако инспиративно, овде је музичка конкуренција изузетно велика, што је, наравно, и изазов. У Бечу имам добре услове за рад. Мени више није ни толико важно где живим. Сваки озбиљан музичар је на свој начин космополита

И вратимо се Шумановима. Њихова романса није са хепиендом...?

Роберт Шуман је умро у лудници и Клара га тамо није никада посетила. И ту је та мистерија: зашто? Говори се и о некаквом њеном односу према Брамсу, али мене је то мање занимало. Најбитније су све те емоције које постоје у њиховој музици. Да ли је нешто било овако или онако мање је важно. Остала је дивна музика.