Између зла и горег

Србија се већ дуго налази пред избором између зла и горег. Тај избор, иначе усуд малих народа, подразумева било губитак националног достојанства – шта год то значило, било суочавање са физичким уништењем, макар оно било постепено и дуготрајно. Другим речима, мали народи по правилу су пред избором да прихвате улогу вазала или да се суоче са ризиком физичког нестајања.

Из данашње перспективе посматрано тај избор подразумева прихватање вазалне улоге према САД као центру, иако посрнулог још увек живог, светског система или суочавање са ризиком непосредног губитка материјалних добара око којих се већина људи јагми и дугорочног сужавања животног простора.

Вазална позиција, разјаснимо то одмах, подразумева одсуство сопствене воље. Последњи чин слободне воље је заправо прихватање вазалног статуса. Након тога, све је ствар воље господара. Воља господара је непредвидљива. Њој се може само повиновати, а ретко или никако се на њу може утицати. У време реалног социјализма, на пример, вазални однос између сателитских држава источног блока и господара у Кремљу описан је кроз виц у коме су председници сателитских држава у својим канцеларијама имали телефоне без микрофона – само са слушалицом.

У замену за губитак суверенитета вазали добијају заштиту. Господар их штити од стварних или измишљених непријатеља. Хладни рат је према неким проницљивим аналитичарима био више начин да САД и СССР држе у вазалном положају своје сателите него израз стварног сукоба две суперсиле. Вазали осим заштите имају и друге привилегије. Међутим, које и какве – искључиво зависи од воље господара. Вазал не може да захтева привилегије већ само да им се нада. Господари ретко када награђују вазале „одвајајући од сопствених уста”. Најчешће то чине на штету других вазала стварајући међу њима осећај ривалитета и непријатељства који додатно учвршћује њихов вазални положај и јача потребу за господаром који је истовремено и судија.

Вазали који покушавају да изразе сопствени интерес у очима господара изазивају сумњу. Сумња није последица суштине захтева већ нарушавања базичног односа који подразумева потпуну посвећеност вазала вољи господара.

Нема сумње да је положај вазала незавидан и да га нико не жели. Управо због тога – да би се одржао однос вазалства – постоји и оно горе. То горе Србија је већ искусила. Амбиција да води самосталну и независну политику довела је до краха СФРЈ и СРЈ. Нема сумње да је Југославија била најрационалнији начин очувања стабилности региона и остварење квалитетног живота њених грађана, али амбиција да води независну политику определила је господара да подржи ирационалне захтеве националиста разних боја без обзира што је воде у хаос. Господари опраштају глупости и грешке својим поданицима, али никада и намеру да имају сопствену вољу и планове.

Како другачије разумети проблеме с којима се Србија данас суочава? Позиција Београда у односу на горуће проблеме више је него конструктивна. Србија је вероватно најбољи ђак у ММФ школи, а извесно је регионални првак у суочавању са прошлошћу и покушајима да има конструктиван став у регионалној политици. Упркос томе, очекивана награда никако да стигне.

Где Србија греши? Изгледа да је највећи грех то што покушава да води самосталну политику. Економска и регионална политика владе, како премијер често истиче, води се у сопственом интересу, а не по диктату. Међутим, то није довољно јер то није суштина вазалног односа. Господари више цене послушност него конструктивност.

Докле год у потпуности не прихвати вазални однос Србија се не може надати милости господара. А без те милости нема ни брзог добитка. Докле год буде покушавала да води самосталну политику и док год буде водила рачуна о сопственом интересу уместо да то препусти господару, Србија ће се суочавати са разним резолуцијама, бриселским преговорима који су унапред осуђени на неуспех, поглављима којима се не зна дан отварања а још мање дан затварања, уценама суседа итд.

Без спремности да прихвати вазални положај и без снаге да се томе супротстави, Србија се већ четврт века троши клацкајући се између зла и горег. Током тог времена научене су многе лекције, али не и најважнија да је однос господара и вазала универзалан. Времена се мењају, са њима и господари, али базични однос остаје увек исти. Наравно, универзална је и тежња да се тај однос превазиђе. С временом се, међутим, мењају и они који су носиоци тог отпора. Неки од њих прихватају вазалску позицију, неки бивају уништени, а неки покушавају да одрже равнотежу и избегну и зло и горе.

Србија, односно ова влада, за сада релативно успешно балансира показујући истрајност да заштити елементарне националне интересе, али и неуобичајену трезвеност која подразумева да се не гура прст у око моћнима. Сам премијер је успео да одржи висок ниво сталожености упркос мноштву провокација. Но, одрживост ове политичке стратегије у извесној мери зависи и од унутрашњег консензуса. Грађани, изгледа, боље разумеју ову стратегију од странака које се залажу за активну антизападну политику или оних које се безрезервно оријентишу према очекивањима Запада. Отуда, упркос снажној русофилији и већинској антизападној оријентацији, нема значајне подршке странкама које на томе граде своје изборне стратегије.

Професор на Филозофском факултету у Београду