Без великих домета

Два оркестарска концерта, дан за даном у сали Коларчеве задужбине, нису одмакла од просека. Од првог се много очекивало јер је са оркестром РТС наступио познати руски пијаниста средње генерације Николај Петров (1943), некад велико име, данас један од највећих клавирских педагога у Русији.

Програм је имао стандардну и типизирану шему: домаће дело, класични концерт и иста таква симфонија, и једино се може данас правдати изузетним извођачким дометима, а када их нема, онда се осећате као у времеплову, у претходним вековима симфонизма у нас.

На почетку, нова верзија познатог дела домаћег аутора, „нашег Американца” Милоша Раичковића (1956). Дело је засновано на шест тонова проистеклих из имена „Б-а-г-д-а-д” (2004), а настало у жељи за одбрану Ирака. Имали смо прилику да слушамо квартетску верзију истог дела и, у односу на њу, ова оркестарска звучи више руски и више словенски, вероватно због наглашене употребе лимених дувачких инструмената. Сам аутор каже да је то: „јединствени постмодерни одговор на минимализам, тако и на мултикултурализам”. Је ли неизбежно и враћање на романтизам?

Диригент Милен Начев потрудио се око извођења савременог домаћег дела, а надаље је успорио токове ставова у Бетовеновом Трећем клавирском концерту у це молу, па се стицао утисак како пијаниста стално жури испред оркестра и као да му бежи, тежећи бржим темпима. У том сустизању догађали су се многобројни ситнији, пасажни, и крупнији, хармонски фалшеви, па је интерпретација била неуједначена, саздана од финог тушеа, од врхунских тренутака – до крокија, до овлашног низања тонова. Уметник чија је корпуленција некада била у супротности са филигранским тумачењима Баха и Скарлатија, али била једноставна и непоновљива, није у Бетовену ове вечери проналазио себе.

Неочекивано и за нас и за скоро пуну салу публике, врхунац вечери је био у тумачењу Менделсонове Треће симфоније у а молу, „Шкотске”. Оркестар се прибрао, звучао хомогеније, сарађивао са мајстором какав је диригент Начев, показао да може добро да свира и да се консолидује када је неопходно.

Одавно консолидовани оркестар Београдске филхармоније овога пута у необично досадном програму (пољски аутори Моњушко, увертира за оперу „Париа”, Шимановски, Три песме на стихове Јана Каспровича оп. 5, Прокофјев Пета симфонија) показао је једну од својих слабости: да, када га диригент не зауздава, добија на снази, волуминозности, трешти неконтролисано и излива се прекомерно у звуку. Нигде пијана, нигде одмора, нигде паузе!

Диригент из Пољске Маријуш Смолиј, солисткиња Јадвига Рапе, чини се некада одличног алта, данас прилично затамњеног и напорног за слушање, извели су свој пољски део програма веома добро, но тешко да се могао са радошћу пратити, док је Пета симфонија Прокофјева била набилдована дувачким узмасима без мере и финоће. И, остаје питање: зашто слушамо просечну пољску музику на просечан начин, кад такве музике има у свим генерацијама наших композитора који припадају традицији и савремености?