Смрт српског парадајза

„Са парадајс награбусисмо. Ако буде овако и са папричиња – мож’ да се бесимо, а до Београд и до Солун има поље да смрдив“, прича Костадин из власотиначког села Стајковцa. Парадајз је одлично родио не само у лесковачком баштованлуку него и у западном Поморављу, у Мачви и у Срему... и свуда у Србији. Иако успешно одолевамо да им ударимо санкције, за шта би нам милостива Европа сигурно уделила „бону“ – Руси дефинитивно нису дошли. Парадајз је остао у лејама, у гајбама, у потоцима покрај пута. Има га где год се осврнеш – да се деца гађају њиме. Поново су као и сваке године српски сељаци препуштени сами себи и својој муци.

Док пазарим на бањичкој пијаци код чувена четири солитера, слушам кукњаву Костадина код којег увек купујем јер је један од ретких продаваца поврћа, а сељак је, произвођач, мученик и пољопривредник. Накупце, шверцере и муљаторе сељачког зноја који грожђе из Чилеа продају као да је сазрело у смедеревском виногорју – непогрешиво препознајем по белим рукама и мазним длановима. Сељачки су рапави и чворновати. Пензионисани подофицири (мада за једног кажу да је био пилот на „мигу”), несвршени студенти медицине, пропали таксисти, незапослени геометри и ветеринари – довијају се за парче хлеба, а једина мука им је да на кванташу што јефтиније купе и да на пијачној тезги што скупље продају. Нема јутарњег дремежа. Морају да устану веома рано и заузму бусије да, док је понуда у изобиљу, будзашто купе – поготову ове године.

Парадајз се на кванташу на велико купује за двадесет динара по килограму – а продаје за педесет, шездесет, па и који динар више. У зависности од слаткоречивостипрепродавца. Дакле, онај који га је расадио, посадио, прскао, заливао, окопавао, обрао, спаковао, довезао у Београд – за све то има двадесет динара, с којима не може да покрије ни порез, ни прирез, ни струју, ни воду, ни нафту и бензин, а камоли да има неку зараду. А онај који га је само багателно платио на кванташу и превезао неколико километара даље до пијаце – има тридесет динара! Без икаквог пореза, плаћа само квиту или закуп тезге. И где је ту правда? Где логика и трунка смисла? Како ће се сачувати репроциклус на српском селу? Како ће се рађати и одевати деца, чиме ће се славити слава, како ће се саставити крај с крајем до следеће сетве, за коју неће бити ни динара да се занови јер се све мора дати на голи живот. То зна свако ко је окусио макар комадић горког сељачког хлеба.

Купус има цену од пет динара, да га сечеш у њиви и довозиш на пијац – немаш рачуна. Гајба краставаца од петнаест кила може да се пазари за пола пакле најјефтинијих цигара. Где то има – сем у Србији. Тако је кад си земља кандидат за улазак у Европску унију. То мора да кошта – а српски сељаци, као и увек, плаћају најскупљу цену. Због тога што су сами, што се с њима најлакше може, што веома ретко блокирају пруге и аутопутеве, што најбоље трпе, ћуте и раде. Па како им буде. Две хиљаде једанаесте српске пијаце су исто тако биле затрпане увозним парадајзом, понајвише из Македоније. Тада је српска влада реаговала тако – што је желећи да заштити домаће пољопривреднике забранила увоз из ове земље. Македонци су се жалили Бриселу – али им ништа није помогло. Ове године, средином јула, цена „црвеног злата” нагло је пала јер су огромне количине парадајза увезене из Албаније. По ценама које су драстично ниже од овдашњих. Еди Рама може бити задовољан. Учинио је нешто за своје сељаке. А ми? Шта ће бити с нама? Шта ће бити са српским селом и перспективом опстанка, о развоју да и не говоримо. Рекао би човек – то смо хтели! Конкуренцију, тржишну економију, широку понуду, отворене границе, европске стандарде слободног тржишта. Све парола – до пароле.

Кад видим сељачки чемер, кад на сваком кораку препознам безнађе, у окућници, испред капије, на сеоској раскрсници, на ливади, на њиви – кад се уверим какву пропалу и исхабану механизацију возе ти јадници, кад мало-мало па чујем да је некога у Шумадији, у Поморављу, у Посавини као тарабу пресамитио и згњечио трактор, душа ме заболи и стид обузме. Буде ме срамота што тако јефтино плаћамо њихову муку, што их толико мало ценимо, што немамо ни образа, ни обзира...

Шта данас чини српска држава да сачува српског сељака и спречи да се села не угасе и не затру до последње куће? Шта ради фина госпођа која врши дужност министарке пољопривреде у српској влади? Да ли смо се некада запитали – због чега је приоритет у формирању сваке српске владе ко ће бити министри полиције и војске, или ко ће бити први човек финансија, енергетике и привреде? Да ли се уместо одговора можемо сетити да у формирању садашње српске владе дуго нисмо знали ко ће бити министар пољопривреде? Ако наши политичари попут папагаја понављају да је аграр највећи развојни потенцијал српске привреде и економије – због чега се нико не граби за место министра пољопривреде? Уз све поштовање према госпођи министарки, за коју лично имам симпатије јер ме веома подсећа на моју наставницу домаћинства у основној школи.

Глумац, редитељ, сценариста