Smrt srpskog paradajza

„Sa paradajs nagrabusismo. Ako bude ovako i sa papričinja – mož’ da se besimo, a do Beograd i do Solun ima polje da smrdiv“, priča Kostadin iz vlasotinačkog sela Stajkovca. Paradajz je odlično rodio ne samo u leskovačkom baštovanluku nego i u zapadnom Pomoravlju, u Mačvi i u Sremu... i svuda u Srbiji. Iako uspešno odolevamo da im udarimo sankcije, za šta bi nam milostiva Evropa sigurno udelila „bonu“ – Rusi definitivno nisu došli. Paradajz je ostao u lejama, u gajbama, u potocima pokraj puta. Ima ga gde god se osvrneš – da se deca gađaju njime. Ponovo su kao i svake godine srpski seljaci prepušteni sami sebi i svojoj muci.

Dok pazarim na banjičkoj pijaci kod čuvena četiri solitera, slušam kuknjavu Kostadina kod kojeg uvek kupujem jer je jedan od retkih prodavaca povrća, a seljak je, proizvođač, mučenik i poljoprivrednik. Nakupce, švercere i muljatore seljačkog znoja koji grožđe iz Čilea prodaju kao da je sazrelo u smederevskom vinogorju – nepogrešivo prepoznajem po belim rukama i maznim dlanovima. Seljački su rapavi i čvornovati. Penzionisani podoficiri (mada za jednog kažu da je bio pilot na „migu”), nesvršeni studenti medicine, propali taksisti, nezaposleni geometri i veterinari – dovijaju se za parče hleba, a jedina muka im je da na kvantašu što jeftinije kupe i da na pijačnoj tezgi što skuplje prodaju. Nema jutarnjeg dremeža. Moraju da ustanu veoma rano i zauzmu busije da, dok je ponuda u izobilju, budzašto kupe – pogotovu ove godine.

Paradajz se na kvantašu na veliko kupuje za dvadeset dinara po kilogramu – a prodaje za pedeset, šezdeset, pa i koji dinar više. U zavisnosti od slatkorečivostipreprodavca. Dakle, onaj koji ga je rasadio, posadio, prskao, zalivao, okopavao, obrao, spakovao, dovezao u Beograd – za sve to ima dvadeset dinara, s kojima ne može da pokrije ni porez, ni prirez, ni struju, ni vodu, ni naftu i benzin, a kamoli da ima neku zaradu. A onaj koji ga je samo bagatelno platio na kvantašu i prevezao nekoliko kilometara dalje do pijace – ima trideset dinara! Bez ikakvog poreza, plaća samo kvitu ili zakup tezge. I gde je tu pravda? Gde logika i trunka smisla? Kako će se sačuvati reprociklus na srpskom selu? Kako će se rađati i odevati deca, čime će se slaviti slava, kako će se sastaviti kraj s krajem do sledeće setve, za koju neće biti ni dinara da se zanovi jer se sve mora dati na goli život. To zna svako ko je okusio makar komadić gorkog seljačkog hleba.

Kupus ima cenu od pet dinara, da ga sečeš u njivi i dovoziš na pijac – nemaš računa. Gajba krastavaca od petnaest kila može da se pazari za pola pakle najjeftinijih cigara. Gde to ima – sem u Srbiji. Tako je kad si zemlja kandidat za ulazak u Evropsku uniju. To mora da košta – a srpski seljaci, kao i uvek, plaćaju najskuplju cenu. Zbog toga što su sami, što se s njima najlakše može, što veoma retko blokiraju pruge i autoputeve, što najbolje trpe, ćute i rade. Pa kako im bude. Dve hiljade jedanaeste srpske pijace su isto tako bile zatrpane uvoznim paradajzom, ponajviše iz Makedonije. Tada je srpska vlada reagovala tako – što je želeći da zaštiti domaće poljoprivrednike zabranila uvoz iz ove zemlje. Makedonci su se žalili Briselu – ali im ništa nije pomoglo. Ove godine, sredinom jula, cena „crvenog zlata” naglo je pala jer su ogromne količine paradajza uvezene iz Albanije. Po cenama koje su drastično niže od ovdašnjih. Edi Rama može biti zadovoljan. Učinio je nešto za svoje seljake. A mi? Šta će biti s nama? Šta će biti sa srpskim selom i perspektivom opstanka, o razvoju da i ne govorimo. Rekao bi čovek – to smo hteli! Konkurenciju, tržišnu ekonomiju, široku ponudu, otvorene granice, evropske standarde slobodnog tržišta. Sve parola – do parole.

Kad vidim seljački čemer, kad na svakom koraku prepoznam beznađe, u okućnici, ispred kapije, na seoskoj raskrsnici, na livadi, na njivi – kad se uverim kakvu propalu i ishabanu mehanizaciju voze ti jadnici, kad malo-malo pa čujem da je nekoga u Šumadiji, u Pomoravlju, u Posavini kao tarabu presamitio i zgnječio traktor, duša me zaboli i stid obuzme. Bude me sramota što tako jeftino plaćamo njihovu muku, što ih toliko malo cenimo, što nemamo ni obraza, ni obzira...

Šta danas čini srpska država da sačuva srpskog seljaka i spreči da se sela ne ugase i ne zatru do poslednje kuće? Šta radi fina gospođa koja vrši dužnost ministarke poljoprivrede u srpskoj vladi? Da li smo se nekada zapitali – zbog čega je prioritet u formiranju svake srpske vlade ko će biti ministri policije i vojske, ili ko će biti prvi čovek finansija, energetike i privrede? Da li se umesto odgovora možemo setiti da u formiranju sadašnje srpske vlade dugo nismo znali ko će biti ministar poljoprivrede? Ako naši političari poput papagaja ponavljaju da je agrar najveći razvojni potencijal srpske privrede i ekonomije – zbog čega se niko ne grabi za mesto ministra poljoprivrede? Uz sve poštovanje prema gospođi ministarki, za koju lično imam simpatije jer me veoma podseća na moju nastavnicu domaćinstva u osnovnoj školi.

Glumac, reditelj, scenarista