Застарело залуђивање

Кад год је потребно прикрити неки већи проблем, владајући механизам потегне псе и пензионере! Изглед да је тај рецепт и данас делотворан. Патент је покраден од Слободана Милошевића, тј. његовог јавног сервиса, а за сваку отимачину се зна или се убрзо покаже да је на мети била народна имовина. У овом случају реч је о манипулативном тумачењу народног обичаја званог лапот, те о надградњи "комшијске комуникације" у којој најпре страда пас. Пас је само упозорење, а обично следи и наставак "општења".

Пошто памтим много више него што бих желела, а и тешко је заборавити када свако мало доживљавате већ виђено, добро се сећам у којим су то посебним приликама пси и пензионери били "наш највећи проблем". Онда када су се, на пример, највеће паре пребацивале на Кипар, па уочи сваке веће кампање, обавезно пред изборе итд. Одоше паре, одоше људи, власт је ко зна колико пута реизабрала саму себе и – сместа утихнуше повике на животиње и старце.

Социјална, односно, реална слика Србије данас је таква да је потпуно неважно колико имате година, ког сте пола, којој биолошкој врсти припадате, да ли имате досије у полицији и томе слично. Постоје само две категорије, једна мала и друга огромна. У ту већинску је све натрпано: гладни, болесни без новца за лечење, бездомни, непризнати унутрашњи дисиденти...

Иако се број пензионера у међувремену битно умањио захваљујући "социјалној селекцији" (почевши од самоубистава због беде, преко убистава због станова, до тихог одумирања на геријатрији, психијатрији, једнако као и на пешачким прелазима), занимљиво је да се Слобина верзија лапота и даље варира. Такође, уз помоћ личних средстава грађана, као и иностраних донација за незбринуте животиње које, мислим паре, неким чудом нису покрадене, псима и мачкама је мало боље. Нипошто се не сме занемарити Закон о заштити животиња – један од ретких који се примењује.

Поменути закон омогућио је грађанима који, осим љубави, имају и средстава, да се прогласе за старатеље једног броја незбринутих животиња. Далеко смо од азила, нарочито онаквих какве има не тако далека Аустрија (мада су одлични и мађарски), а које сам имала прилику да посетим. По цену да ме нека религија прогласи богохулницом, признаћу да сам "тамо, недалеко" пожелела да будем пас и да ме угости њихов азил.

Враћамо се на суштину – шта је са људима због којих се ова прича упорно понавља? Све и да "хумано отклонимо" све псе које сада штити и закон, како је то предложила једна моја комшиница која се залаже за "цивилизовано живљење", какву вајду бисмо ми "нецивилизовани" од тога видели? Па, ми не можемо да успоставимо ред ни у једној стамбеној згради, а некмоли у држави. Не знамо ни ко коме и за које паре издаје заједничке просторије, не знамо ни ко су нам комшије, нарочито они који се шеткају усред радног времена, а исијавају богатством, далеко било да неко помогне старијој особи која тетура с млеком и половином векне, да неко некоме искрено постави питање "како си", или да, као што је то некада био обичај, помогне комшијском детету подучавајући га језик, математику...

Деца су схватила да се од школе не живи. Све и када хоћу да понудим неки бесплатан час, уздржавам се јер не знам да ли тиме чиним услугу или контрауслугу. Често се дешава да се нестрпљиви наследници жестоко окоме на оне који су учинили неко добро дело за њихове родитеље. "Навикли смо" да гледамо како читаве породице ваде храну из контејнера и једу је на лицу места. Претпостављам да тај призор усрећује оне "цивилизоване" којима је сметало што су, донедавно, ту храну јели пси и мачке. Ми – ван овога времена како нас дефинишу успешно сналажљиви – никада нећемо разумети ко је и којом вештином успео да изазове глад у Србији. Пси и пензионери нису – ко онда?

Признали или не признали ванредно стање, у њему живимо. Земља одумире, разуме се, у мукама. Стопа наталитета од 81 одсто беба годишње јесте само један од доказа. Било би најлепше када би се неко од оних који су за то плаћени због овога забринуо. У том случају би можда искрсло неко оригинално решење које се свуда у свету зове социјални програм. У супротном, механизам моћи мораће да измисли неки нов начин залуђивања и скретања пажње са истинске трагедије. Пси и старци су потрошени. Некаква промена је нужна.     

Марија Кнежевић, књижевница