Zastarelo zaluđivanje

Kad god je potrebno prikriti neki veći problem, vladajući mehanizam potegne pse i penzionere! Izgled da je taj recept i danas delotvoran. Patent je pokraden od Slobodana Miloševića, tj. njegovog javnog servisa, a za svaku otimačinu se zna ili se ubrzo pokaže da je na meti bila narodna imovina. U ovom slučaju reč je o manipulativnom tumačenju narodnog običaja zvanog lapot, te o nadgradnji "komšijske komunikacije" u kojoj najpre strada pas. Pas je samo upozorenje, a obično sledi i nastavak "opštenja".

Pošto pamtim mnogo više nego što bih želela, a i teško je zaboraviti kada svako malo doživljavate već viđeno, dobro se sećam u kojim su to posebnim prilikama psi i penzioneri bili "naš najveći problem". Onda kada su se, na primer, najveće pare prebacivale na Kipar, pa uoči svake veće kampanje, obavezno pred izbore itd. Odoše pare, odoše ljudi, vlast je ko zna koliko puta reizabrala samu sebe i – smesta utihnuše povike na životinje i starce.

Socijalna, odnosno, realna slika Srbije danas je takva da je potpuno nevažno koliko imate godina, kog ste pola, kojoj biološkoj vrsti pripadate, da li imate dosije u policiji i tome slično. Postoje samo dve kategorije, jedna mala i druga ogromna. U tu većinsku je sve natrpano: gladni, bolesni bez novca za lečenje, bezdomni, nepriznati unutrašnji disidenti...

Iako se broj penzionera u međuvremenu bitno umanjio zahvaljujući "socijalnoj selekciji" (počevši od samoubistava zbog bede, preko ubistava zbog stanova, do tihog odumiranja na gerijatriji, psihijatriji, jednako kao i na pešačkim prelazima), zanimljivo je da se Slobina verzija lapota i dalje varira. Takođe, uz pomoć ličnih sredstava građana, kao i inostranih donacija za nezbrinute životinje koje, mislim pare, nekim čudom nisu pokradene, psima i mačkama je malo bolje. Nipošto se ne sme zanemariti Zakon o zaštiti životinja – jedan od retkih koji se primenjuje.

Pomenuti zakon omogućio je građanima koji, osim ljubavi, imaju i sredstava, da se proglase za staratelje jednog broja nezbrinutih životinja. Daleko smo od azila, naročito onakvih kakve ima ne tako daleka Austrija (mada su odlični i mađarski), a koje sam imala priliku da posetim. Po cenu da me neka religija proglasi bogohulnicom, priznaću da sam "tamo, nedaleko" poželela da budem pas i da me ugosti njihov azil.

Vraćamo se na suštinu – šta je sa ljudima zbog kojih se ova priča uporno ponavlja? Sve i da "humano otklonimo" sve pse koje sada štiti i zakon, kako je to predložila jedna moja komšinica koja se zalaže za "civilizovano življenje", kakvu vajdu bismo mi "necivilizovani" od toga videli? Pa, mi ne možemo da uspostavimo red ni u jednoj stambenoj zgradi, a nekmoli u državi. Ne znamo ni ko kome i za koje pare izdaje zajedničke prostorije, ne znamo ni ko su nam komšije, naročito oni koji se šetkaju usred radnog vremena, a isijavaju bogatstvom, daleko bilo da neko pomogne starijoj osobi koja tetura s mlekom i polovinom vekne, da neko nekome iskreno postavi pitanje "kako si", ili da, kao što je to nekada bio običaj, pomogne komšijskom detetu podučavajući ga jezik, matematiku...

Deca su shvatila da se od škole ne živi. Sve i kada hoću da ponudim neki besplatan čas, uzdržavam se jer ne znam da li time činim uslugu ili kontrauslugu. Često se dešava da se nestrpljivi naslednici žestoko okome na one koji su učinili neko dobro delo za njihove roditelje. "Navikli smo" da gledamo kako čitave porodice vade hranu iz kontejnera i jedu je na licu mesta. Pretpostavljam da taj prizor usrećuje one "civilizovane" kojima je smetalo što su, donedavno, tu hranu jeli psi i mačke. Mi – van ovoga vremena kako nas definišu uspešno snalažljivi – nikada nećemo razumeti ko je i kojom veštinom uspeo da izazove glad u Srbiji. Psi i penzioneri nisu – ko onda?

Priznali ili ne priznali vanredno stanje, u njemu živimo. Zemlja odumire, razume se, u mukama. Stopa nataliteta od 81 odsto beba godišnje jeste samo jedan od dokaza. Bilo bi najlepše kada bi se neko od onih koji su za to plaćeni zbog ovoga zabrinuo. U tom slučaju bi možda iskrslo neko originalno rešenje koje se svuda u svetu zove socijalni program. U suprotnom, mehanizam moći moraće da izmisli neki nov način zaluđivanja i skretanja pažnje sa istinske tragedije. Psi i starci su potrošeni. Nekakva promena je nužna.     

Marija Knežević, književnica