Хук „Олује”

Олуја је протутњала Хрватском и Србијом тако што је, обележавајући догађаје од пре две деценије, Загреб помпезно славио, док је Београд мученички туговао, али обе стране – једна потпуно, друга половично – настављају да ћуте о сопственој одговорности.

Милитантни мимоход Загребом поводом Дана победе и домовинске захвалности требало је да подсети на тријумф у рату којим је Хрватска повратила готово петину своје „окупиране територије”.

Дефиле постројби ветерана, јединица „пума” и „паука” које су прве ушле у Книн, мимоход 169 ратних застава и звук трубе који је позвао на мирозов – минут ћутње посвећен онима који су дали животе за слободу и независност Хрватске – пркосно је подсетио да нема места сућути за српске цивиле из Книнске Крајине, са Баније, Кордуна и из Лике који су губили животе и домове својих предака.

Какав контраст између парадирања војне моћи и дугих колона Срба на тракторским приколицама протераних из Книна, „Звонимировог хрватског града враћеног у крило мајке домовине Хрватске”.

Ни назнаке да би неко требало да одговара за почињене ратне злочине. Концерт Марка Перковића Томпсона, певача чији наступи одишу усташком иконографијом, печатирају утисак какав је однос хрватског државног врха према жртвама „Олује”.

Читам како загребачки коментатор Давор Ђенеро покушава да објасни да Хрватска не слави победу над својим становништвом српске националности него над режимом Слободана Милошевића: „Слављење ослобођења Книна зато није слављење рата него краја рата.”

Какво ослобођења Книна? Каква војно-полицијска операција у којој је убијено 2.000 недужних српских цивила? Каква победа над ненаоружаним Србима које је војска српске Крајине препустила злехудој судбини и – по Милошевићевом налогу – повукла се и пре него што је oперација „Олуја” почела?

У Србији је 5. август био Дан жалости због сећања на гранатирање Книна, погибије крајишких Срба и библијског егзодуса више од 220.000 људи, од којих се огромна већина никада неће вратити на своја огњишта.

Србија има сва права да жали, не сме да заборави колоне избеглица које је предводио страх, али мора да се подсети да су етничка чишћења у почетку рата, 1991, терен потпуно „ослободила” од више од 150.000 Хрвата, а да су тадашњи лидери Срба и у Книну и у Београду своје сународнике на крају сурово издали, неки и данас тврде – огољено продали.

„Олуја” је током две деценије већ претворена у мит који актуелни политичари и сви они пре њих махом популистички користе за промоцију сопственог домољубља и патриотизма, што новим генерацијама онемогућава да се суоче са истином.

Док слави Дан ослобођења, Хрватска упорно негира системски злочин: протеривање Срба било је осмишљено и на траци документовано током сусрета Фрање Туђмана са његовим генералима на Брионима, када је рекао да треба да се успостави пожељно етничко стање – даброј Срба у Хрватској буде сведен на испод три одсто.

Званична Хрватска слави победу „легитимне војно-редарствене операције”, али ћути о кућама избеглих Срба које су одмах запаљене, о злочинима над српским старинама које нису имале снагу за бег, који су пљачкани, тучени и убијани. Опијена победом над „четницима”, власт се није потрудила да се малтретирање цивила спречи, да се починитељи потом драстично казне.

Тадашња Милошевићева политичка елита у Београду је несумњиво допринела „Олуји”.Данас је то лако рећи, али и у то време било је гласова разума који су разне Мартиће, Бабиће и Хаџиће позивали да прихвате план З-4, који је Србима нудио неку врсту дејтонске формуле.

Иако Србија више не амнестира Милошевића, српски удео у трагедији која је водила „Олуји” минимизира се и прећуткује, заобилази се срамна улога Милошевића, његових генерала и полтрона из Крајине.

До сада је за злочине почињене током „Олује” у Хрватској осуђена једна, словима и бројем: једна особа. Генерали Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени су пред Хашким трибуналом, који је „Олују” прво квалификовао као удружени злочиначки подухват, а потом тај закључак поништио. У Србији није ни покренуто питање одговорности за догађаје који су претходили „Олуји”.

Политичка природа пресуда утврдила је приступ да постоје само злочини друге стране, став је који упорно одолева свим покушајима да се чињенице ставе на своје место.

Ако се хрватски врх додворава бранитељима, српски би постигао много више када би, сем подразумевајуће солидарности са жртвама, идентификовао део одговорности српских политичара за крајинску трагедију.

Остајем дубоко уверен да Хрватска и Србија деле одговорност за оно што се пре две деценије догодило Србима у Крајини, за оно што им се и данас догађа. Србија је прљаве радове обављала у почетку, Хрватска на крају рата.

Није ни време ни место да се одређују проценти кривице, да се јуре децимале одговорности. Препустимо то неким независним судовима, храбрим повјесничарима и историчарима. Није то ни посао коментатора.

Српски премијер Александар Вучић је одлучније од претходника саопштио да Србија више неће да крије да је „Олуја” била злочин, да би казао да „са Хрватском имамо мир”. „Чуваћемо га и желети најбоље односе у будућности”, додао је он.

Док се чека да се испуни премијерова жеља да Србија и Хрватска „брзо буду и добри пријатељи у заједничкој кући ЕУ”, Београд и Загреб ће се окренути свакодневним проблемима. Прагматика је део реалности државних интереса.

Ипак, Србија због себе мора да се одлучније одреди према Милошевићевој политици у Крајини, као што Хрватска због себе мора да се одреди према Туђмановој политици према Србима и покаже дужно покајање за њихово страдалништво. Тим више што се ради о „суграђанима српске националности”.

Суочавање са деловима сопствене мрачне прошлости је исказ снаге, а не слабости, како мисле националисти на разним странама.

Бићу дубоко разочаран ако се оваква врста размишљања о утврђивању пуне одговорности и у Србији и у Хрватској квалификује као „издаја” и „непатриотски чин”. Тек тада ћу, не плашим се провокације, осећати дозу моралне супериорности.