Абориџини и аривисти

Премногогодина, на једном од њених ретких пропутовања кроз Југославију, срео сам нашу познату концептуалну уметницу Марину Абрамовић. Враћала се из Амстердама, по управо обављеном перформансу који је превазишао све што је до тада урадила (они који познају мало боље њену уметност знаће о чему говорим). Како овде није реч о њој, него о нечем сасвим другом, поменућу само да је, колико се сећам, на једном месту, у срцу западне Европе, сакупила репрезентанте паралелних светова који живе на нашој планети: европске уметнике, неколико тибетанских лама и групу аустралијских Абориџина. Том приликом рекла ми је како је са Абориџинима провела скоро две године, изучавајући њихово схватање света.

У кратком кафанском разговору, на моје инсистирање да ми каже нешто поближе о тим људима, рекла ми је како су тамошњи Абориџини најстарија људска раса на Земљии да имају неку врсту религије која им омогућује да својства људи преносе на предмете из своје околине, проглашавајући тако, на пример, неко дрво за мајку која је умрла, или камен за брата који је некуда отишао и никада се више није вратио. На тај начин они настављају живот са својим драгима као да су ови још увек ту: са дрветом разговарају, поверавају му се, са каменом се свађају или се заједнички нечем радују и слично.

Касније сам се са феноменом Абориџина сусрео код другог великог изучаваоца паралелних култура, Вернера Херцога, у његовом филму „Тамо где спавају зелени мрави”.И ту сам се увериокако Абориџини на трансценденталан начин могу предметима око себе даривати особине какве хоће или, боље рећи, какве желе. У некој енциклопедији пронашао сам да име абориџини потиче из латинског извора ab origine – (лат.) из почетка, одискона, одвајкада. Моја размишљања о Абориџинима тада су се завршила, да би се, неочекивано, обновила ових дана.

Повод за то биојескорашњијавни наступ особе која представља апсолутну супротност Абориџину, једног типичног аривисте. Док сам посматрао овог шармантног милионера, који се тренутно представља као спортски функционер,нисам могао да се не сетим како је он своје богатство стекаотокомратова и распада Југославије,у временима када су многи скапавали. Али, зар то нису учинили и сви остали нови богаташи?Искористили су гужву, одсуство закона и државе која би то требало да спречи и брзо направили бинго!?Данас је то заборављено, они су цењени грађани, анашје аривиста власник једног таблоида којиможе оцрнити било когако се газди не свиђапа многи, претпостављам, зазиру од сукоба са њим. То није мој случај, па очекујем гомилу лажних оптужби на свој рачун.Али, ни то није тема.

Претпостављам да сам дужан да разјасним значење израза аривист.То је француска реч која означава човека који се безобзирно отима за напредовање у служби, лакташа, каријеристу.Израз потиче од глагола arriverкоји значи – стићи, доћи; али, у исто време, може се употребитии за – успети.Одмах ћу се сложити са примедбом да дошљаци и аривисти нису једно те исто и да, например, најблиставији умови Београда потичубаш из дошљачких породица.Такође, могао бих да набрајам оне који својим понашањем представљају типичне аривисте а рођени су у граду.Ипак, мора серећи да је међу аривистиманајвећи број оних којидолазе из других, најчешће руралних, дакле сасвим различитих средина. Они не бирају средства како би се укоренили на новом простору, овладали њиме иистиснули оне који су ту одувек живели. Изопштити грађанина, човека са асфалта, то је прво правило за аривисту када се докопа власти.

Морам признати да суи Абориџини много допринели својој маргинализацији. Ако пожелите да откријете оно што детерминишестароседеоца, једна од првих особина на коју наилазите јесте нека врста посебне апатије, незаинтересованости за оно што називамо моћ, за којом, узгред, сваки аривиста просто вапи. То што је и неко други рођен у његовом граду, Београђанину ће, на пример, значити исто колико лањски снег.Он никада са таквим човеком неће ступити ни у какав клан, комплот или регионалну мафијашку организацију. За разлику од аривисте, Београђанин нема снажни виталистички порив да обавезно треба згазити све што стоји на путу властитој срећи (или представи о њој), али ће зато неговати ситна задовољства,која су сасвим супротна укусу и стогаапсолутно неразумљива разним „земљацима”.

Додајте томестотине хиљада најбољих београдских глава којих једноставно нема јер су заувек побегле одавде, у Париз,Сиднеј или Торонто, и добићете пустињу која се зове стање духова у културном средишту српског народа. Још ми је пред очима, као нека врста персонификације судбине мојих суграђана, бесмислена смрт једног тако продуховљеног пијанца, типичног представника београдске школесхватања бесмисла живота, какав је биофилмски критичар Богдан Калафатовић: банално обољење,лекарска грешка, он неспособан да се избори за сопствени живот, сахрана по провали облака у присуству свега нас петнаестак. Београђани нестају као биљчице које је неко извесно време заборавио да залива.

На овим просторимадошљацинису, изгледа, одиграли своју важну улогу: донети свежу, здраву крв, а примитицивилизацијске тековине.Није се, дакле, одиграо процес који је основа равнотеже између духа и тела, урбаног и природног, паметног и здравог. По нашим градовима живи много људи који своје ново пребивалиштене разумеју, не воле га, не треба им. Аоних који би могли да им објасне како урбани живот није нужно зло, прљава вештина, ружна навика, њих нема. Они су у овомдруштву непожељне особе, непријатан изузетак од правила да треба живети са мржњом.A la manière d’un arriviste.

*Редитељ