Као антички Мељани

Шта за Србију, а шта за Европу значи слање мисије Еулекс на Косово?

Овом одлуком ЕУ је прејудицирала независност Косова и тиме утицала на даљи ток догађаја. Присуство мисије Еулекс на Косову за Србију значи да се из фазе преговарања прешло у фазу дугорочне кризе. Треба рачунати с тим да ће Србија у спољној политици, у дужем времену, морати да се држи принципа да идентитет претходи интересима. И да се проблем идентитета очигледно не решава преговорима него изналажењем равнотеже моћи. Одлучи ли се за политику моћи – а калкулишући више са моћи других него својом – Србија ризикује да, као трагични херој, следи свог демона, иако му он може донети потпуну пропаст. Политика моћи је слабо оружје усрпској спољној политици.

Србија помало личи на безначајне Мељане које је – пред сам почетак Пелопонеског рата, првог великог рата у историји Европе – сатрла поморска експедиција демократске Атине зато што се нису одрекли принципа идентитета. За разлику од Мељана, који су претрпели страшну штету – побијени су сви одрасли мушкарци – Срби ће остати упамћени не само по томе што су такође ратовали против највеће војне силе него и по томе што су ,,ратовали” и против највеће ,,грађанске силе”.

Једино је, наиме, америчка војна сила могла приуштити Европи да постане ,,грађанска сила”. Тако конституисаној, њој је успело да укине спољну политику унутар Европе. Као што је Атина острво Мељ доживљавала као своје унутрашње питање, тако и Европа (ЕУ) Србију доживљава као свој унутрашњи проблем.

Слањем мисије Еулекс Европа испробава своје могућности као ,,грађанске силе”. И искључује сваку даљу причу о праву и неправу, правди и неправди. Европа тера Србе – као што су Атињани терали Мељане – да се одрекну свога идентитета нудећи за узврат да сав свој ,,коцкарски улог” пребаце са идентитета на интересе.

Моћ ,,грађанске силе” у својој суштини је иста као и моћ војне силе. Кажњавање Србије ,,грађанском силом” доприноси учвршћивању пројекта Европе као ,,грађанске силе”. Штавише, политичко одступање Србије добро је дошло Европи. Да га није било она би га морала измислити. Његова је функција – што спада и у Диркемов парадокс – позитивна: Срби доприносе идеји интегралне Европе као здраве ,,грађанске силе”, и то више од било кога другог. Са истом страшћу са којом их кажњава као ,,политички девијантне”, она ће их – када за то дође време – прихватити у породицу европских народа, ,,очински их пригрлити” и радовати им се као ,,изгубљеној овци”.

Срби не би требало да гледају на косовску кризу на начин на који гладан човек види слике нејасних контура – свака га асоцира на храну, нити треба да се понашају попут човека који има само чекић па му сваки проблем изгледа као ексер.

Професор социологије на Педагошком факултету у Сомбору