Србија на тесту гостопримства

Испод платана парка у Карађорђевој улици, у коме је Лука Ћеловић Требињац некада гајио руже, украсно биље и дрвеће, сабирају се и промичу судбине избеглих из ратне пустињске олује Сирије, Ирака, Пакистана и Авганистана. Статистика која бројкама слика судбине избеглица из блискоисточног пакла и беде говори да кроз Србију дневно прође између 800 и 1.000 миграната. И док су очи прогнаних упрте у званичнике Европске комисије, пуне наде да ће послушати речи италијанског премијера Матеа Ренција да „Европа није скуп обавеза и правила, већ заједница душа, судбина и идеала”, у нашем друштву расте стрепња – шта ће се десити када Србија престане да буде „проточни бојлер” за мигранте, Мађарска подигне „зид плача” а азиланти остану у пограничном појасу Србије? Да ли ће се емпатија према избеглима из „арапског пролећа” временом смањити, а нетрпељивост повећати?

Посматрајући азиланте а прозора свог Факултета за медије и комуникације у Карађорђевој улици у Београду психолог Ана Влајковић не може да се отме утиску да ситуација с мигрантима, на известан начин, представља „репризу” деведесетих година, када су у Србију стигле избеглице из југословенске крваве бајке.

Прихватни центар у Прешеву Фото Танјуг 

„Када је први талас избеглица дошао у нашу земљу, сви смо отворили и срца и домове за избегле из ратног пакла. Слично се десило када су избеглице с Блиског истока дошле у Србију – покренуто је низ хуманитарних акција типа сакупљање хране, воде и пелена за бебе. Међутим, како је време пролазило, емпатија према избеглицама из сна о југословенском братству и јединству је слабила. Временом смо почели да их кривимо за мноштво наших проблема – почев од незапослености, преко сиромаштва, санкција до бомбардовања. Ово је, на известан начин, слична ситуација – у времену када се држава налази у финансијској кризи, када су смањене плате и пензије, а већина људи живи на почек или на кредит, јер нема више новца у сламарици, од Србије се очекује да дневно збрине између 500 и 1.000 миграната.

– Бојим се да ће се са доласком јесени и зиме ситуација усложњавати” – страхује наша саговорница.

Ана Влајковић истиче да ће мигранти, који сада спавају на отвореном, ускоро морати да се повуку у станове, хостеле или у незакључане улазе зграда. Она изражава бојазан да би први сукоби могли да настану са станарима зграда у непосредној близини паркова, који се већ сада жале на буку и ђубре које азиланти остављају за собом.

– У овом моменту, тим људима углавном помажу младе особе и студенти, којима се
„капацитет” за емпатију још није потрошио. Али, на јесен почињу испитни рокови и живот креће својим током. Моја је процена да се наш капацитет за саосећајност према невољницима исцрпео последњих двадесет година. Ми морамо почети да мислимо на себе да не би дошло до синдрома изгарања, који се иначе среће у тзв. помажућим професијама. Због тога ја подржавам идеју Европске комисије и Ангеле Меркел да се одреде квоте колико западне земље могу да приме азиланата јер се не може очекивати од Србије да сама води рачуна о неколико десетина хиљада невољника – закључује Ана Влајковић.

На питање како се Влада Србије носи с великим приливом миграната и да ли треба да страхујемо да ћемо имати ситуацију попут оне у Немачкој, у којој расте нетрпељивост према азилантима, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин каже:

– Према мишљењу свих релевантних организација – од УНХЦР-а па надаље, Влада Србије се понаша најбоље и најорганизованије на путу миграција. Ти људи неће да дођу у Србију, њих Србија не занима, они не желе да остану овде. Они махом желе да иду у западну Европу и ми нити можемо да им помогнемо нити можемо да им одмогнемо. Обезбедили смо цивилизоване услове колико год је могуће, обезбеђујемо храну, воду, лекарске прегледе... Трудимо се да их одвојимо од криминала, кријумчара. Ми не покушавамо да правимо прихватни центар на северу Војводине да то сутра не би било правдање: ево због оваквих морамо да подижемо зид, Србија их гура ка нама. Ми имамо то искуство избеглица, ми знамо шта је то – каже Вулин.

Он, међутим, скреће пажњу на чињеницу да помоћ међународне заједнице касни, па су Србија и остале земље Балкана остављене да се саме носе са овим проблемом. – У Бриселу су тренутно годишњи одмори и никога не можете да нађете да разговарате о овој теми. Проблем неће чекати да се заврше годишњи одмори, он ће бити све већи. С друге стране, први и други талас миграната су већ прошли – то су људи који су успели да се снађу у ЕУ, и они сада позивају своје рођаке да дођу код њих. Приметили смо повећани број жена са децом који путују. Мушкарци су прошли и чекају их у ЕУ. Само од почетка године имали смо 66.428 тражилаца азила. Ми то не можемо сами да издржимо и очекујемо хитну помоћ прво од Европске комисије. Осим тога, ми такође немамо приступ европском фонду за избеглице. Тражићемо да нам се тај приступ омогући, јер код нас су мигранти.  Србија нема капацитет да те људе прими. Не можемо да празнимо градове да бисмо их сместили, нити да им налазимо посао којег нема ни за наше држављане – објашњава министар Александар Вулин.

Директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила Радош Ђуровић процењује да се емпатија наших суграђана неће смањити све док држава не дигне руке од азиланата, а медији почну сензационалистички да извештавају о судбинама прогнаних.

– Мислим да наши сународници имају топлији однос према мигрантима од грађана Европске уније, јер смо ми у блиској прошлости у загрљај примили избеглице из Босне и Крајине и имамо свест о томе да ти људи беже испред метака. Нама стално звони телефон и грађани сваки дан питају како могу да помогну и где да донесу помоћ. Мигранти ће још дуго бити овде и на то морамо да се навикнемо. А ако се подигне зид на граници с Мађарском, биће их све више. Чињеница је да њима није циљ да остану у Србији, али је исто тако чињеница да ће имати све више проблема да дођу до жељене дестинације. Емпатија друштва зависи од начина на који медији извештавају о мигрантима – ако се у њима појављују наслови типа „наоружани исламисти”, онда ће се и став јавног мњења према азилантима применити. Докле год у медијима будемо могли да гледамо слике мајки са бебама које су исцрпљене и болесне имаћемо емпатију према овим невољницима. Али, ако држава дигне руке од њих и ако се повуче, грађани ће бити у проблему. Ово јесте велики финансијски издатак за државу, али она нема алтернативу – сматра Радош Ђурковић.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, која је била у посети мигрантима у прихватном центру у Прешеву, такође констатује да у овом моменту не постоји дискриминација миграната и изражава наду да се степен социјалне дистанце према њима неће повећавати.

– Мислим да наши суграђани разумеју да су то људи који беже од рата, патње и метака. Осим тога, ми смо у својој блиској прошлости имали слично трауматично искуство и због тога имамо емпатију према мигрантима. Међутим, крајње је време да нам Европа помогне да нађемо трајна решења за те људе односно да се дефинише који је то број људи којима ми можемо понудити привремену заштиту – закључује Бранкица Јанковић.

Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Лакше је зауставити азиланте да не уђу у Србију, него спречити Србе да оду из ње.

• Имајмо милости према тим нашим сапатницима. И они су побегли од неке „олује”.

• Азиланта који тражи да остане у Србији, треба одмах послати код психијатра.

• Енглези су некад преплавили колоније, сада колоније плаве њих.

• Прешевска долина је пуна азиланата: Сиријаца, Ирачана, Авганистанаца, Срба...

• Нису сви муслимани азиланти. Али, сви азиланти су муслимани.

• Клима се мења. Европа постаје Африка.

• Азиланти су комплетирали све елементарне непогоде које су нас снашле.

• Људи са јахтама неће ни да чују за људе из чамца.

• Први српски азилант је био Арсеније Чарнојевић.

Драгутин Минић Карло