Овде смо добро прихваћени

Парк код „Ластине” станице у Београду постао је неформални колективни центар мигранатa. Све је више породица с малом децом. Међу њима доминирају Сиријци, Ирачани и Авганистанци. Њихове земље су суочене с егзодусом становништва као последицом рата, тероризма, сиромаштва. Групе избеглица домовине су оставиле хиљадама километара иза њих. Граница „обећане” ЕУ је на неколико сати вожње. Док чекају прилику да је се на неки начин домогну, предах од два, три дана праве у престоничком парку.

Изнурени и уморни кажу да нису изгубили веру. Мисле да су близу циља и верују да ће успети. Клупе и трава заменили су им кревет. Раширили су ћебад, вреће за спавање, наређали торбе и ранчеве.Око њих хрпе смећа. Јавне чесме, цистерне са водом и пластични „тои-тои” су им тоалети. Труде се да буду тихи и што мање упадљиви. Али, у толиком броју не могу а да не упадну у очи пролазницима који реагују различито.

Распоређени су по групама из земаља из којих долазе. Једу из конзерви, спавају у хладу, деца се играју лоптом. Сваку слободну шипку и грану у парку искористили су да простру веш. Има и омладинаца који пију „кока-колу” и чачкају паметне телефоне.

„Добро смо прихваћени у вашој малој земљи. Пут довде није био лак. Наилазили смо на разне препреке и проблеме”, каже двадесетогодишњи Исам, кога затичемо међу многобројним мигрантима у парку.

Овај момак је с групом пријатеља из Сирије бродом стигао до Турске. Преко Грчке су прешли за неколико дана, пешачећи. То је, кажу, био најнапорнији део пута. Из Македоније су у Србију ушли мимо граничних прелаза. Жељена дестинација им је Немачка. Надају се, кажу, да ће се тамо снаћи.

„У Сирији немамо шта да тражимо. Бесни рат, милиони људи су угрожени. Многи су оставили своје породице, углавном старије чланове фамилије и побегли од тог зла. Ми млађи смо нашим породицама једина нада”, прича Исам.

Он каже да је пут којим су кренули паклено тежак. Исам се креће с групом пријатеља који имају од 20 до 30 година. Али и њему је жао када види све те породице с бебама и малом децом у парку.

„Свака им част како су са децом уопште и стигли до Београда”, каже Исам. У том тренутку прилази један од његових пријатеља и хвали се новим патикама. Након нашег распитивања како их је набавио каже да их је добио од неких добрих људи из зграде близу парка. „Ципеле у којима сам кренуо из Сирије у Македонији су почеле да се распадају”, каже он. После краћег разговора схватамо да их је добио у „Миксер хаусу” у Карађорђевој. И заиста, „Миксер” је на двадесетогодишњицу „Олује” организовао помоћ избеглицама и удружио суграђане у хуманости. За почетак, мигранти тамо могу отићи да се окрепе, добију храну, свеже воће, обућу и одећу, ћебад, средства за личну хигијену. Ова помоћ је највише значила породицама с малом децом. Преузели су пелене и лекове. Доктори су их прегледали.

У парку код „Ластине” станице примећујемо и једну породицу са четворо деце која немају више од 5 до 10 година. Њихови родитељи не говоре енглески. Направили су импровизовани шатор да деца ноћу не спавају под отвореним небом. Како су стигли до Београда то само они знају, а циљ им је схватамо такође нека од западноевропских земаља. Недуго затим појављује се човек који им нешто објашњава. Схватамо да је он неки „вођа пута”. Одједном, на десетине људи се окупља око њега. После минут сви се „разбијају” и почињу полако да се пакују. А из правца „Ластине” станице пристиже нова група. Њих педесетак. Вуку торбе ка парку и као да једва чекају да се стропоштају у хлад иза дрвета.

Док се удаљавамо, двојица суграђана стоје на улазу у парк и скоро зачуђено гледају све те људе. Као да их виде први пут, а један од њих коментарише ситуацију: „Јес’ да смо и сиромашни, али држава им некако мора помоћи. Па барем би ми у Србији требало да разумемо шта је то избеглиштво”.

А. Бојовић