Вучићеви такмаци са „утешне листе”

Како год да се постави питање у истраживању јавног мњења, изгледа да је резултат исти – Александар Вучић је и даље без озбиљног конкурента. Будући да има сумњи у висок рејтинг премијера и његове странке, који, са малим разликама, потврђују сва објављена истраживања, у агенцији „Фактор плус” су у последњем испитивању јавног мњења хтели да виде ко су људи који би могли да Вучићу да одузму (бар нешто) од популарности. Поента питања „Кога од наведених политичара, који тренутно нису на функцији, сматрате личношћу која својим знањем, радом и угледом може допринети напретку Србије”, према објашњењу Владимира Пејића, директора ове агенције, била је видети шта је алтернатива постојећој власти.

Резултат је да нико није ни близу најпопуларнијем политичару у Србији, а уз то су гласови прилично правилно распоређени (могућност више одговора) од Чанка, преко Шешеља до Тадића.

„Гледали смо да буду заступљени представници странака који имају неко утемељење у бирачком телу, а који нису на државној функцији. Испоставило се да су прилично изједначени, нико се није издвојио као нарочито интересантан. Мада, рецимо, нисам очекивао да ће Борис Тадић имати оволико с обзиром на рејтинг његове Социјалдемократске странке, која је и даље препознатљивија као ’Тадићева странка’ него под својим именом. Али, то је вероватно последица не тако велике конкуренције и Тадићеве препознатљивости”, истиче Пејић.

Портретишући људе са ове „утешне листе”, политички аналитичар Дејан Вук Станковић каже да су то људи који су колико-толико задржали интересовање јавности за себе и препознатљивост у бирачком телу. „Извлачећи” три личности различите политичке оријентације, он подсећа да је Ненад Чанак (са најмање гласова) регионални лидер и да би испитивање само на територији Војводине дало сасвим другачији резултат. Како додаје, прави Чанков потенцијал, то јест његове Лиге социјалдемократа Војводине, видео се прошле године, када су његови сигурни гласови у Војводини значајно помогли Тадићу да уђе у парламент.

Станковић указује и да је рејтинг Санде Рашковић Ивић последица околности у којима њена Демократска странка Србије функционише. Она се суочила са питањем лидерства у политички незгодном тренутку – када се странка цепа, није у парламенту, има проблем с финансирањем и није више магнет за нове чланове.

„А Борис Тадић је увек био јачи од странке коју је представљао. Ако одлучи да заиста крене у политику испочетка и да овај нови филм у коме игра улогу политичког лидера новоформиране странке буде заправо његово опредељење, онда ће та странка, играјући на њега, пробати да буде колико-толико релевантна. Наравно, готово да је научна фантастика да он има и приближно рејтинг какав је имао 2004. или 2008, али сигурно је да има потенцијала да проба”, објашњава Станковић.

У случају осталих, додаје, њихове шансе зависе од тога колико труда, енергије, знања уложе у политичку презентацију. Неки од њих могу да буду добри коалициони партнери (као Кркобабић или чак и Ненад Поповић), а неки могу да помогну својим партијама (Ружић, Стефановић, Шутановац...) да колико-толико врате утицај у бирачком телу.

Коментаришући доста добру позицију Ненада Поповића, лидера Српске народне партије, Владимир Пејић каже да је он имао више активности у последње време, да су медији различите оријентације томе давали значај, а уз то што је и човек из привреде, јавност је пријемчива за његове ставове према Русији и Косову. Милан Кркобабић, председник ПУПС-а, опет, наметнуо се у јавности као неко ко има добар резултат на челу ЈП „Пошта Србије”.

Војислав Шешељ и Чедомир Јовановић имају исти резултат, иако је тренутни рејтинг Српске радикалне странке изнад цензуса, док се Либерално-демократска партија једва „ухвати” у истраживањима.

„С обзиром на рејтинг странке и на то што га дуже време није било озбиљније у медијима, Јовановић је чак и солидан. То су можда неки који се слажу са његовом политиком, али не би гласали за њега. Према Шешељу одређени број људи гаји озбиљне симпатије, али пре свега из здравствених и правних разлога (процес у Хагу још није завршен), они не виде реалну могућност да се он појави на некој функцији. Виде га пре као вођу неког покрета, заступника идеја које су њима блиске”, оцењује Пејић.

Вучић, дакле, бар за сада нема алтернативу. А Дејан Вук Станковић наглашава да у овом тренутку не треба са њим не треба поредити било ког лидера када је реч о позицији у бирачком телу.

„То није корисно за било кога, осим за самог Вучића. Једноставно су у различитим категоријама. Оно што ово истраживање сугерише јесте да без обзира на сав скептицизам који постоји у погледу других политичких странака и њихових лидера, без обзира на грешке из прошлости и не тако јасну и недвосмислену политичку препознатљивост, неки од политичара са ове ранг-листе можда могу у догледно време, уз квалитетан рад на терену и добру маркетиншку кампању, да искораче и да направе неки пристојан резултат за себе и своју партију”, истиче Станковић.

Дакле, нису за поређење са Вучићем, али већ то што их неко препознаје у позитивном смислу сугерише да њихов политички рад није узалудан и да не треба да „батале политику”.