Фидел од сада само друг

Фидел Кастро „не претендује нити ће прихватити место председника и врховног команданта” на предстојећем заседању нове конститутивне скупштине на Куби. Оболели кубански лидер, који се на челу револуције налази од свргавања диктатора Батисте 1959. године, објавио је ову одлуку у писму упућеном „најдражим сународницима” објављеном на насловној страни државних дневника. Тиме је ставио тачку на неизвесности које су у свету и на изолованом комунистичком острву бивале све веће, откако је пре 18 месеци, одлазећи на хитну операцију, привремено препустио кормило државе свом пет година млађем брату и револуционарном саборцу Раулу Кастру (76).

Нова скупштина, после јануарских једнопартијских избора, треба да на првом заседању у недељу изабере државни савет, председника и врховног команданта. У свету се верује да ће оставком вође који је постао икона комунистичке револуције, Куба закорачити у период бржих и суштинскијих промена свог система. На карипском острву које се налази надомак америчке обале у току су већ неколико месеци дебате о будућности социјализма. Комунистичка партија подстиче критику система, па су се моглa чути јавна негодовања на рачун несташица, двоструког курса, ниског стандарда, ограничења слобода... Студенти се чак на партијским дебатама питају како то да Кубанци не могу да путују и да виде свет, немају приступ интернету, нити могу да уђу у домаће хотеле, резервисане само за странце. За сада, међутим, нема јасних показатеља да су ове расправе усмерене ка промени једнопартијског система, што очекују САД, у замену за укидање вишедеценијске економске и културне блокаде. Неизбежне промене биће, како се у Хавани наговештава, усмерене ка модернизацији постојећег социјализма и подмлађивању револуционарних кадрова уз задржавање старих ауторитета.

У отвореном и искреном писму нацији, вођа који је надживео десет америчких председника, упркос њиховим напорима да га на сваки начин свргну, без икакве патетике и драматике објашњава да је од првог тренутка своје болести желео да заувек препусти место здравствено способнијим револуционарима. „Било је оних на другој обали који су, свесни мог критичког здравственог стања, сматрали да је моја привремена оставка, 31. јула 2006, на место председника Државног савета коју сам препустио првом потпредседнику Раулу Кастру, коначна. Али Раул, који је такође и министар одбране, као и други другови у партијском и државном руководству, нису били вољни да одем из јавног живота упркос мом нестабилном здравственом стању”, објашњава. Додаје да је то за њега било „врло непријатно” нарочито „пред непријатељем који је увек све чинио да ме се отараси”. Против своје воље приклонио се ипак ставу другова.

Касније је, како објашњава некадашњи чувени говорник, успео да потпуно поврати своје менталне способности, и задобио је довољну физичку снагу да чита, пише и редигује већ написано. Био је „крајње обазрив” да не подстиче очекивања, јер је „осећао да би лош исход трауматично утицао на народ и то у јеку наше борбе”. Зато је сматрао да му је првенствени задатак да „политички и психолошки припреми народ” за своје трајно одсуствовање, после толиких година борбе.

Борба против непријатеља није и неће никад бити лака, као што није лако одговорити изазовима револуције у новом добу, констатује Кастро, који додаје да би сматрао „издајом себе” да прихвати одговорности које траже већу „мобилност и посвећеност” него што он „физички може да пружи”. Ово кажем без икакве драматике, додаје Фидел Кастро.

Наставиће да буде војник у„бици идеја”, али ово је била његова последња колумна са наднасловом: Размишљања врховног команданта.Кубанци ћеи даље читати поруке свог дугогодишњег команданта, али ће оне бити оквалификоване као „другарска размишљања”. Уједно, како се предвиђа и нешто мање обавезујућа када је реч о будућем курсу на Куби.