Линч „југо-америке”

У тексту објављеном у „Политици” (30. јула) г. Бојан Ђурић је нашао неки чудан повод да линчује 35 година старог „југа”, који је и формално сахрањен пре скоро десет година, а нема никаквих најава да се може повампирити и тако узнемирити нечију савест.

У тексту је као основа за линч наведена лажна оптужница која нема никакве везе са стварном биографијом „југа”. У првом реду је навод да је „југо” пројекат планске социјалистичке привреде где се по неким кључевима одређивало ко ће шта производити, независно од конкурентске способности. Једини разлог за пропаст „југа” (лимене кутије) јесте то што је био очајан: технолошка заосталост, врата лоше дихтују, непродуктивност, несхватање функционисања западног система. Продато је мало лимених кутија у Америци, уз много перипетија, директних и индиректних субвенција.

Узрок фијаска није генетски, већ у лошој организацији, друштвеном систему земље и друштва из које је лимена кутија долазила.

Овако пројекат види г. Ђурић са позиције директора Trust Market Research.

Насупрот његовом виђењу стоје непобитне чињенице. „Југо” је настао 1979. године, као резултат дугогодишње сарадње „Фијата” и „Заставе”. Возило је конструисао „Фијат” (дизајн) на основу анализе тржишта, а основу је чинило возило „фијат 850” (мотор, мењач и др). Технологија производње постављена је према критеријумима „Фијата” на машинама реномираних фирми из западне Европе. Извоз у Америку био је логичан потез у процесу развоја производње возила „Застава”. Када домаћи терен постане тесан излаз се тражи у освајању нових простора. Важна је чињеница да је идеја о извозу „југа” дошла из Америке, где је оцењено да на том тржишту има простора за квалитетан мали, јефтин ауто.

Пре изласка у Америку извршен је велики број техничких измена на возилу како би се испунили технички услови у погледу сигурности, као и чистоће издувних гасова. Овим изменама унапређено је возило и тиме појачана његова конкурентска способност на другим тржиштима.

Вредност извезених возила у Америку износи око милијарду ондашњих америчких долара. То је вредност која са ових простора никада није остварена, а мало је изгледа да ће бити и у будућности. „Југо” је ишао у Америку без икаквих државних субвенција, за рaзлику од данашњих времена када се дају велике привилегије странцима да би код нас отворили погоне уз запошљавање радника најнижих квалификација. У време извоза „југа” у Америку вођени су разговори са „Фолксвагеном” о интеграцији „Ауто Заставе” у систем те фирме. Став „Фолксвагена” је био позитиван, али до реализације није дошло зато што „Застава” није желела да прекида односе са „Фијатом”.

Раковички ,,21. мај” је 1987. године потписао уговор са фирмом „Бош” о апликацији система за убризгавање горива на своје моторе, чиме су испуњени најстрожи амерички прописи о чистоћи издувних гасова. О технолошком нивоу домаће ауто-индустрије говори и чињеница да је 1989. године „21. мај” имао петогодишњи уговор са „Фијатом” о извозу 30.000 мотора годишње.

Суд о томе колико вреди производња „југа” најбоље могу дати људи који су живели од тога. Занимљива би била експертска анализа како су живели радници који су производили „југо”, а како живе они који раде у „Фијат – Србији”; колике су им плате и колико месеци треба да раде да би купили ауто које производе.

Генерални директор „21. маја” из Раковице у време производње аутомобила „југо”