Југославија и „српске земље”

Управо читам књигу Била Брајсона ,,Кратка историја приватног живота” и занимљиво ми је колико ствари које нас сада окружују некада није постојало. До пред крај 19. века градови и села су ноћу били у скоро потпуном мраку. До отприлике истог доба нисмо знали шта изазива болести, а до почетка 19. века већина људи је зазирала од купања икуће нису имале купатила. Две трећине девојака у Лондону су почетком 19. века биле или слушкиње или проститутке. И све то само пре 150 или 200 година. Историја и друштво се мењају. Оно што је било нормално и прихваћено пре 20-30 година, пре 50 је могло бити непознато, оно што је прихваћено сада може да не буде прихваћено сутра.

У том светлу, пало ми је на памет да од релативно недавно оперишемо једним појмом који сигурно није био присутан у време постојања Југославије, макар оне друге. Мислим на појам „српске (или хрватске, албанске итд) земље”. Вероватно је тешко у Србији наћи човека који не мисли да је главна мана Југославије то што се у њој није знало шта је чије, односно где су „српске земље”. Уместо тог поретка у коме се не зна шта је чије, некако се замишља да је бољи поредак у коме се јасно зна која земља припада ком етничком колективитету.

Било би добро знати ко је први пре ратова 90-тих почео да говори о „српским земљама”, „повијесним територијама” и слично. Јер, ови појмови су били све само не бенигни. У овој новој представи, колективно власништво над земљом гарантовало је опстанак на некој земљи, а одсуство, рецимо, српског власништва говорило је да на тој земљи Србима ,,нема опстанка”. Појам је, дакле, био отворени позив на рат и истребљење, пошто је ради опстанка једног припадника властите етничке групе на некој територији било потребно освојити и присвојити целу територију. На простору Балкана разне етничке групе живеле су измешано, а важећа ратна парадигма говорила им је да је много боље да се те измешаности реше.

Резултат је био да, и поред великог труда, данас многи припадници балканских народа живе срећно измешани са Канађанима, Норвежанима и Аустралијанцима, да не помињемо Немце, Енглезе и Французе. Ратом измучене државе махом јепокуповаокапитал из ових измешаних држава и оне сада једвасастављају крај с крајем. Али њихови политичари још увек сањају исте снове. Југославија, у којој није било ,,српских”, ,,хрватских” и иних земаља, на целом свом бившем простору (са ретким индивидуалним изузецима) синоним је за ,,тамницу народа”. Политичари чак изјављују да је та Југославија крива за жртве настале у борби за разграничење етничких земаља и освајање наших територија.

Није Југославија била без мана – ауторитарност њених грађана и импрегнираност прошлим насиљем биле су неке од њих. Данас је из других разлога непрактично обнављати Југославију, али једнако тако могли бисмо се почети ослобађати идеологије власништва над територијама. Не служе државе томе да за етничке групе освајају територије, него да свим грађанима на некој територији омогуће уредан, успешан и миран живот. А главни предуслов таквог живота је да у некој држави свако, па макар дошао с другог краја света, има једнака права и да ту државу осећа једнако као своју.

Лепо је то овде испричати, али се чини да смо ми километримадалеко од таквог става. Тачније речено, као да смо десетине или стотине година далеко од тога. Као у неком меандру времена, ми још увек живимо у мраку пред крај 19. века, пре моћног уличног електричног осветљења, још увек немамо у кућама купатила у којима бисмо се окупали од предрасуда ијош увек сањамо о томе како би две трећинестановништва могло бити слуга преосталој једној трећини.

А о томе шта изазива болест национализма, тек немамо појма.

Уредник сајта филозофијаинфо