Широм затворених очију

Када су Атињани пре више од 2.500 година кренули да освоје острво Мелос, тамошњим су владарима поручили: „Знате исто колико и ми да у људском друштву аргументи права имају тежину само уколико су супарничке стране једнаке снаге и да ће, уколико тога нема, они јачи максимално искористити своју силу док ће они слабији морати да се повинују”.

То размишљање о сили и праву наметнуло се после телевизијског преноса седнице Савета безбедности УН на Ист риверу. Седница која лако може ући у историју као тренутак када је скршено међународно право.

Делегација Србије настојала је да мирним тоном и аргументима Савету безбедности УН још једном предочи сву драматику сецесије јужне српске покрајине и да на том месту пронађе механизмe заштите легитимних интереса Србије. Неки су амбасадори пажљиво слушали, неки су нам отворено и јасно дали подршку, други су нам се са олимпијске висине отворено ругали, па и претили.

Наиме, британски амбасадор директно је силом запретио Србима на северу Космета у случају било какве непослушности, прозвао је Српску православну цркву, напао је нови српски Устав (јер је по њему он крив што није дошло до успешног исхода преговора око статуса Косова), нагласио је да је Косово случај „sui generis”, упозорио је власти у Београду због напада на амбасаде и, што је било крајње скандалозно, спомињао је железничке композиције са Албанцима избеглицама у контексту четрдесетих година прошлог века. Одавно један дипломата није изрекао толику количину неистина и показао толико презира према једној земљи као амбасадор Њеног величанства у УН.

Србији се, дакле, пребацује „етничко чишћење” Албанаца као један од разлога независности Космета. Они који су Србе „товарили” на тракторе и камионе на њиховом путу у егзодус никада због тога нису прозвани, али то је, наравно, друга прича.

Амбасадор Костарике подржао је независност Космета уз жаљење што није дошло до компромиса, уважио је „племените намере једних и других”, уверен „да је то крај једне болне фазе историје на том простору после које више није могућ заједнички живот Албанаца и Срба”, јер је ту било „етничког чишћења Албанаца, а о томе су чули од господина премијера Хашима Тачија”. Чудно од екселенције из Костарике, јер сви очекују да управо сада процвета мултиетнички живот на Космету.

И амерички амбасадор у УН оптужио је Србију за „етничко чишћење” на Космету, нагласио је да је НАТО интервенција 1999. године била „хуманитарна” акција, рекао је да је независност Косова последица јединственог процеса распада СФРЈ, да је Србији суверенитет над Косовом ограничен још по Резолуцији 1244, да је све логично, да је независност Косова процес који се не може окренути у супротном правцу, да је то посебан случај и није преседан за друге државе, да су Срби и Американци били историјски пријатељи и савезници у два светска рата и да Резолуција 1244 остаје на снази, али да не гајимо лажне наде и да прихватимо реалност.

Колико знам, Срби су као амерички пријатељи и савезници у последњих 14 година три пута бомбардовани од стране Американаца. Колико знам, у Резолуцији 1244 Космет је део Србије. А амбасадор САД каже да Резолуција 1244 остаје на снази. О, да, амерички амбасадор је поручио „да је време стицања политичких поена за овим столом завршено”.

Руси су нас јако бранили, Кинези такође, Јужноафриканци су били врло директни у одбрани Србије и међународног права, Вијетнамци такође. Индонезија је била на страни Србије, као и Буркина Фасо. Све остало била је гомила фраза и дипломатских кованица уз дискретно махање могућим придруживањем у ЕУ, наравно, само ако „будемо добри”, и уз велику захвалност председнику Србије који је дошао на седницу Савета безбедности УН. Да стоички истрпи све оно што је изречено те вечери.

Како је све то изгледало када се слегну први утисци? Демократски, беспрекорно, политички исправно? Реално, прљаво, ружно и зло? Ако преговори између Албанаца и Срба нису доносили резултат, ако је СБ УН био блокиран претњом употребе руског вета, зашто Вашингтон, ако је већ био сигуран у међународно правно покриће независности Космета, није ишао на гласање у Генералној скупштини УН?

Американци и НАТО створили су нову Албанију на Космету. Циљ бомбардовања Југославије 1999. године била је етничка сецесија и промена граница на Балкану. Ништа, дакле, од дијалога и помирења Срба и Албанаца у оквиру УН. Бомбардовање Југославије 1999. године и независност Космета 2008. године најбољи је начин за подстицање жеље за осветом. После Авганистана и Ирака, Америка је добила Космет!