Хитац у главу на радном месту

Полицајац Р.Р. (33) извршио је самоубиство службеним пиштољем, крајем јануара ове године у породичној кући у Ветернику. Објављено је да је могући разлог овог трагичног чина – грижа савести због тога што је пре нешто више од годину дана учествовао у саобраћајној несрећи у којој је једнаособа погинула. Ово је нажалост само један у низу случајева да се полицајац одлучио да дигне руку на себе, будући да је у прошлој години најмање 15 припадника МУП-а Србије починило самоубиство. Ова самоубиства су извршена службеним пиштољима, а најчешће на радном месту.

Доктор Златко Николић, виши научни сарадник у Институту за криминолошка и социолошка истраживања, каже за „Политику” да се полицајци убијају службеним пиштољима због тога што им је то оружје доступно. Он каже да узроци ових догађаја произлазе из природе посла којим се баве, а да би одговорност требало да сносе њихови руководиоци.

– Посао полицајца, као и особа у службама које се баве обезбеђењем људи, објеката и новца, врло је стресан, а често су услови у којима живе и раде јако лоши. Људи једноставно не могу да издрже 30 или 40 година толиког стреса па западну у јарост и депресију, које у ствари представљају неку врсту одбрамбеног механизама – каже Николић.

У просторијама полицијске станице у Суботици, у октобру прошле године, хицем из службеног пиштоља у главу убио се полицајац Д. Р. Људи који су га познавали рекли су да је, упркос пожртвованости на послу, на радном месту трпео понижења, шиканирање, увреде као и да је једном био суспендован. Они наводе и да га је супруга претходно оставила.

– Самоубица својим понашањем оптужује средину што му није пружила утеху и помогла. Он овим чином поручује„видите шта сте ми учинили”, „зар ме нисте видели”,„зар не знате да сам патио”. То су њихове неписане поруке, поред оних писаних које неки од њих остављају. Полицајци по неписаном правилу самоубиства врше на радном месту да би казнили оне који их нису видели као људе, већ само као распоред и подређене бројке – објашњава Николић.

Према речима нашег саговорника, често у полицијској служби постоји прикривени мобинг.

– Неко просто нема могућности за било шта јер није симпатичан шефу. Додатни стрес проузрокују услови у којима раде, изложеност разним примамљивим незаконитим понудама од којих се памет заврти, као и одбојност већине младих људи према полицији због чега су често непожељни на местима за забаву. Додатни ударац је рецимо уколико им се деси да некога ухапсе, па ту особу убрзо ослободе, наводно услед недостатка доказа. За тог полицајца посао више нема смисла. Њему преостаје социјална средина, вера у људе, у себе и да неком припада. Полицајци који су се убили нису имали овакву подршку околине – оцењује наш саговорник.

У полицији је, сматра Николић, важно да се обављајуредовна тестирања и утврди да ли и како особе реагују на фрустрације и стрес. Велики број полицајаца пати од посттрауматског стресног поремећаја. По правилу би, оцењује Николић, требало да се после стресних акција као што су ослобађање талаца или пуцњаве у којима изгубе партнера, полицајци ослободе деликатних послова.

– Сваки полицајац којије учествовао у стресном догађају, не би требало следећих месец-два да буде на истом положају и пословима. Такође, требало би му пружити психолошку и психијатријску помоћ. Мислим да постоји пропуст у руковођењу и организовању полиције, јер нису ови полицајци тек тако стигли до самоубиства. Неко је морао да види и да зна како су се осећали. Предложио бих да се руководиоцу организационе јединице где се полицајац убије на радном месту,одмах да отказ јер он ништа не види. Он само наређује и командује, не види људе већ бројке и распореде. Он би требало да сноси одговорност за то што се догодило – напомиње Николић.

Уколико се још, сматра Николић, у обзир узме и чињеница да је одређени број полицајаца код избора позива имао негативну селекцију, „не чуди што не могу да издрже толики стрес”.

– Осим оних који су завршили средњу полицијску школу, већина њих се определила за позив полицајца јер нису имали шта друго. Они заврше курс и постану полицајци. Углавном не добију оно чему су се надали, па је логично да не могу да издрже толики стрес – закључује Николић.