Балкански дан сећања

Иницијатива о заједничком дану сећања на све жртве међусобних ратова један је од важних корака на путу помирења на простору бивше Југославије. Једно је извесно – без помирења не може бити нормализације односа између новонасталих држава, а без тога ниједна од њих не може очекивати привредни напредак.

Чини се да је прагматичном премијеру, коме је економски напредак Србије најважнија мисија, управо то био основни мотив да покрене иницијативу која је, судећи према првим реакцијама, изненадила многе у региону.

Изјаве премијера Хрватске Милановића и бившег премијера Косова (са звездицом) Хашима Тачија које су у медијима протумачене као одбијање иницијативе биле су у значајној мери реактивне и више плод политичког инстинкта. Наиме, и Хрватска и Косово* своју државотворну политику граде на темељима ратова из деведесетих и с тим повезаних слика о Хрватима и Албанцима као жртвама великосрпске агресије. Прихватање заједничког дана сећања би, бар у извесној мери, релативизовало такву слику. Изједначавање свих жртвава онемогућило би, на крају крајева, било чије профитирање на статусу жртве. Не чуди отуда што је реакција била таква. Но, важније је питање да ли је она примерена, односно куда води.

С једне стране, несумњиво је да је током сукоба деведесетих на свим странама било жртава и да су све зараћене стране чиниле злочине. Чак је и Хашки трибунал установио постојање многих злочина над Србима, упркос томе што се овде често истиче да није био подједнако ревностан у проналажењу и осуди конкретних криваца за те злочине.

С друге стране, идеја да би до помирења на простору бивше Југославије могло да дође тако што ће се Србији, по угледу на Немачку након Другог светског рата, наметнути једнострано прихватање кривице за сукобе није заживела. Ако је у одређеном тренутку и била политички опортуна, те као таква прихваћена у делу међународне заједнице, временом је све мање изгледа да ће се одржати, јер једноставно не одговара чињеницама. Србија је, уосталом, показала да на ту улогу није спремна ни данас, па јој се таква позиција може наметнути једино силом, што свакако није у духу настојања да се регион политички стабилизује.

Једини начин да дође до помирења је, дакле, валоризовање свих, па и српских жртава, односно признање и других страна да су чинили злочине над Србима, што до сада није био случај или се томе није придавала значајнија пажња.

Тога су свесни и у Хрватској, те се након иницијативе српског премијера чују гласови да би, осим „Олује”, требало установити и дан страдања Срба у Хрватској. На тај начин би се, с једне стране, избегло заједничко обележавање дана свих страдалих, али би се, с друге стране, онемогућило да Хрватска у међународној заједници буде оптужена за игнорисање српских жртава.

Но, чини се да се тиме не би много учинило на путу међунационалног помирења, јер би националним државама било остављено да самостално одређују у којој мери су биле жртве, а у којој мери су подстицале злочине. Будући да је то и до сада био случај и да није дало одговарајуће резултате, потребно је тражити друге моделе, а један од њих је заједнички дан сећања на све жрве, чиме би се ставила политичка тачка на сукобе из деведесетих.

Проблем је, изгледа, што се у Загребу, а ни међу лидерима косовских Албанаца не схвата у довољној мери да та иницијатива није првенствено политички мотивисана, што је тешко разумети ако се односи с Београдом посматрају искључиво кроз политичку визуру.

Основни утисак је да Влада Србије заузима првенствено економску, а само делимично политичку перспективу. Влада у Београду полази од тога да је политичка стабилизација региона предуслов за привлачење страних инвестиција, на чему свесрдно ради већ дуго времена и од којих очекује економски напредак. Све унутрашње реформе свакако нису довољне да привуку инвеститоре у политички нестабилан регион. Међутим, не треба изгубити из вида да је владајућа групација у Србији изашла из националистичког шињела и да, упркос свему, није спремна да се одрекне минимума националног достојанства, јер јој од тога зависи подршка у бирачком телу. То, с једне стране, значи да неће прихватити једнострана тумачења Загреба и Приштине о карактеру југословенског сукоба. Међутим, с друге стране, добра вест за Загреб је да ова влада нема никаквих симпатија за идеју реинтеграције или стварања основа за неку нову Југославију. Једино за шта је заинтересована јесте политичка стабилизација региона због привлачења иностраних инвестиција, а од тога би сви у региону могли да имају корист, па се не треба изненадити ако у будућности у овом или оном виду ова иницијатива заживи.

Професор Филозофског факултета у Београду