Магазе на обали Колубаре

Као печурке после кише „ничу” у Лајковцу, поред обале реке Колубаре, сојенице. На потезу између два моста, новог бетонског и старог гвозденог, железничког, где је била дивља депонија смећа на коју је бацао ко је шта стигне, од шкољки старих аутомобила до цркотина, за последњих осам година постављено је, легално, око 100 дрвених кућица. Све захваљујући машиновођи Милети Ранковићу, истинском заљубљенику у природу, једном од оснивача еколошког друштва „Колубара”.

Он је предложио градским оцима да испарцелишу тај део приобаља, на по 12 метара, и доделе на коришћење онима који се обавежу да ће рашчистити насталу „џунглу” поред обале и одржавати ред и чистоћу, прича нам Милијан Ивковић, пословођа у Термоелектрани „Никола Тесла”, власник једне од кућица.

– Предлог је прихваћен. Геометар је изашао на терен, све премерио и испарцелисао. Сви који су добили парцелу, а има их око 130, обавезали су се да тај део земљишта очисте од наслага свакојаког смећа и растиња. Дозвољена је и градња, али само дрвених сојеница које се постављају на дебла, тако да у случају потребе могу лако да се демонтирају и уклоне, с обзиром на то да се налазе између два насипа – каже Ивковић, који се међу првима пријавио, добио и очистио своје парче земље.

Са комшијама је утврдио обалу, вадећи шљунак са дна реке која је на том делу дубока око метар и по. Затим је подигао кућицу од дрвета (четири са четири метра и две терасе), поред ње „вуруну” за печење хлеба и лепиња, а уз њу и печењару да се „занима” кад дође да одмори тело и душу. Тако је, уз помоћ супруге, сина и ћерке, али и унука Михајла, на некадашњој депонији направио своју зелену оазу. Ту су и жардињере са цвећем, дрвене, у облику вагона какве је некад овим крајем вукао популарни „ћира”.

Све то подсећа на време када је Лајковац био чувен по највећој раскрсници уских пруга у бившој Југославији. Прича се да је лајковачка станица имала укупно 49 скретница и 41 колосек. Педантни хроничари су прибележили да је са пругом у овај крај стигло и двадесет пет нација.

Лајковац је данас само успутна станица, возови туда пролазе пругом која га пресеца по средини, али се више не заустављају. Зато становници своју будућност траже на другој страни. Већина мештана запослена је у Рударском басену „Колубара”.Некадашња варош железничара, за коју су многи чули захваљујући песми браће Бајић „Иде Миле лајковачком пругом” полако –силази на реку.

Поред тога што су очистили обалу, Лајковчани су се досетили како да сачувају и народно градитељство овог краја. Купују старе дрвене магазе по селима предвиђеним за исељавање због угљенокопа и постављају их поред реке као викендице. Скоро 90 одсто сојеница је од дотераних и дорађених магаза, које се више не користе. Квалитетне су то грађевине, старе и по сто година, дуговечне, од тесаног дрвета.

Проблем настаје када надође вода у реци, када помахнита Колубара, која настаје у Ваљеву од два изворишна речна крака – Обнице и Јабланице. Битну одлику њеног водног режима представљају нагла и велика колебања водостаја и протицаја, што отежава заштиту од поплава, као и заштиту од ерозије и бујица. Вода је 2011. године однела скоро осам метара обале, коју су становници новог насеља сами обновили и уредили, прича наш саговорник.

– Прошле године је река надошла четири метра изнад уобичајеног нивоа. Вода је тада у мојој кућици, која је на облицама одигнута од земље 1,2 метра, била висине 1,5 метара! До сада нас је Колубара четири пута плавила. То је нешто са чим мора да се рачуна – указује Ивковић.

Сојенице су занимљиве да се виде, може се поред њих и прошетати јер су одмакнуте од воде пет метара да би риболовци могли несметано да се крећу поред реке и  пецају. Иако је реч о приватном поседу, нису ограђене.

– Нема ограде, јер би она задржавала воду, што није добро. А и шта ће нам ограда, доста је подела! – примећује Милијан.

На Колубари је и градска плажа, недалеко од самог центра. Њу је о свом трошку и својом механизацијом уредио и одржава Живорад Лазаревић. Поставио је клупе, сунцобране, уредио обалу да се може лакше ући у воду, па је сад све више и гостију са стране који долазе у ове летње дане на купање, а онда, успут, у оближњој воденици купе и свеже млевено брашно, објашњава Лајковчанин док нам показује, како каже, највећу у Србији, Јолића воденицу са седам каменова. Једину преосталу од некадашњих 27 воденица колико је на Колубари од Ваљева до Обреновца постојало.

Лајковац је од Београда удаљен 69 километара, до Ваљева преостаје још 29, а осим уживања у чарима реке, у близини самог центра града, туристички посленици скрећу пажњу и на археолошко налазиште Анине у Ћелијама које сведочи да су у чарима овог краја уживали и Римљани – ту су направили палату од 7.000 квадратних метара! Испод Враче брда у Ћелијама налази се црква, спомен-костурница, у којој су похрањене кости српских јунака и аустријских војника изгинулих у легендарној Колубарској бици.Најзначајнији историјски објекат на територији општине је манастир Боговађа. Овде је 1803. године одржан састанак кнезова и виђенијих људи тадашње Србије и одлучено да се подигне буна против Турака. У то време архимандрит манастира Боговађа био је Хаџи Рувим, најписменија и најутицајнија личност тог времена. Убијен је у сечи кнежева.

Ко не прошета до села Маркова Црква пропустиће да ужива у жубору реке Топлице, да посети цркву посвећену Светом Димитрију и воденицу Сретеновића. Старије генерације се сећају ТВ серије „Приче из Непричаве”, која је баш у том селу снимана. Али да не препричавамо, најбоље је да се, трагом ове приче, читалац запути у Лајковац и лично у све увери.