Академик Гуче

Оркестар Бобана и Марка Марковића протеклих месеци имао је наступе широм широм Европе. „Некрунисани краљ балканске трубе” и његов састав настављају музичко путовање Старим континентом, свираће на бројним фестивалима, али  круна летњег дела турнеје и овога пута је Сабор трубача у Гучи.

Бобан је почео да се такмичи 1984, а од 1988. до 2001. године (када се повукао као такмичар) освојио је све постојеће награде у Гучи. Најзначајнију која се ту може добити, Мајстор Трубе, Бобан је освојио 1995. године, а носилац је и титуле почасног грађанина Гуче, затим титуле Академика Сабора и Амбасадора Гуче у свету.

Своју виртуозност Бобан не дугује музичком школовању, већ урођеном таленту за ритам и музику, посвећености инструменту и сталном вежбању и напредовању. Као младог трубача позвали су га у Лондон да буде у међународном оркестру са још 20 трубача. Када је добио ноте Бобан је био збуњен, није смео да призна да не уме да чита ноте. Најзад је објаснио у чему је ствар и замолио да чује композицију неколико пута, а потом је без грешке поновио. Други мајстори трубе су били запањени.

Па како се човек осећа са толиким титулама?

– Осећам се амбасадорски (смех)... Велика је то част бити амбасадор и академик Гуче. Гучу доживљавам као другу кућу. Први крупни кораци ка интернационалној каријери су у ствари направљени на Сабору. С друге стране, то је и велика обавеза. Увек се трудим да на најбољи начин представим и себе и Гучу и Србију уопште. Човек мора да води рачуна да остане у форми. Морам да одржим квалитет и да увек будем достојан добијених признања –каже саговорник „Магазина”.

Мезимац са пет сестара

Бобан Марковић прославља две славе, породичну Светог Арханђела, али пошто је рођен 6. маја 1964. на дан највеће ромске славе, у Владичином Хану – малом месту на југу Србије, Ђурђевдан се прославља рођендански.

Рођендан прославља уз музику, некад уз трубе и оркестар, некад уз хармонику, а неретко и радно. Некада свирајући на нечијој слави, а некад на бини. Мај је месец у којем доста ради и често је са оркестром на путу. Некада рођендан прославља на путовању само са члановима оркестра, некада са бројном публиком на фестивалима – зависи како   кад и где стигне.

– Одрастао сам у породичној кући у Владичином Хану. С обзиром на то да сам се родио као шесто дете, имам пет старијих сестара, био сам апсолутни породични мезимац. Сви су ме јако волели, био сам мажен и пажен и имао јако срећно детињство поред мојих родитеља и сестара. Мој отац био је познати шустер у граду. Поред тога, радио је и у фирми „Делишес” и веома смо пристојно живели. Много ми значи што сам одрастао у таквој породици. Уз све то мој отац је и свирао. Сигурно му није било лако јер је, као што видите, јако много радио. Било нас је пуно, али је он успевао да нама приушти све што је потребно. Мајка је била више посвећена кући и подизању деце, бринула да израстемо у поштене и добре људе – истиче наш саговорник.

Његов отац, Драгутин, био је музичар као и деда са мајчине стране, чувени трубач Павле Крстић. Бобанова мајка Јулијана често му је говорила:„Много добро свираш, али још ниси добар као мој покојни отац”.

Прву трубу је добио кад је напунио пет година, али Бобан музику није узео за озбиљно све док није био мало старији. Више је волео да се игра са другом децом у селу, чак би се десило да заборави трубу у песку где је правио тврђаву са својим другарима.

– Као мали сам желео да будем фудбалер. Сигуран сам да је то сан многих дечака у том узрасту. Маштао сам о великим клубовима и важним фудбалским утакмицама, стадионима, рефлекторима... више сам волео да шутирам лопту него да свирам трубу. Често бих се заиграо са другарима па касно дошао кући, а онда бих морао да вежбам дуго... до последњег атома снаге. Мој отац био је свестан да је мој таленат, а самим тим и потенцијал за музику далеко већи од фудбалерског. Мени је то тада тешко падало и наравно да нисам тако гледао на ствари...  – признаје музичар.

Несуђени фудбалер

Није му, међутим, жао што га је фудбалерска каријера заобишла.

– Бити музичар заиста је посебна ствар. Када се осврнем на све што сам прошао, и на добро и лоше у животу, поново бих кренуо путем музике. Људи када гледају са стране мисле да је наш живот само забава. Путовања, наступи, публика, фестивали... мало ко је свестан рада и труда који стоји иза тога – вели Бобан.

Није постао фудбалер, али је остао навијач Црвене звезде.

– Од свега остали су само рефлектори, али на концертном подијуму уместо оних на стадиону – прича нам Марковић.

Када је напунио 10 година почео је озбиљно да вежба и упознаје нове тонове, а некад је морао да свира до изнемоглости.

Већ са 16 година Бобан почиње да зарађује од музике. Првиновац од музике зарадио је свирајући на некој свадби у Владичином Хану. У то време свирао је свадбе и прославе у свим селима у околини  родног места, а када је почео да свира у граду већ је био признати музичар. Нормално даје то доносило све више позива и све више ангажмана... свадбе и друге прославе, а након тога Гуча. Такмичења и наступи у Гучи свакако су донели сасвим нове околности у његов професионални живот. Чини му се, каже, да је животу више времена провео свирајући него не свирајући. Свој оркестар основао је са свега 20 година.

Излет у филмску музику

Свирао је пред многим познатим личностима, не само из Југославије и Србије већ из разних земаља. Било је међу њима државника, политичара, глумаца, спортиста, колега музичара и других јавних личности. Тешко му је да издвоји неку земљу или град где су концерти били најурнебеснији, али каже да је Мађарска  једна од земаља у којој је атмосфера нарочито добра...

– Умногоме то зависи и од нас. Када си на бини пред публиком која је дошла да те чује мораш да будеш спреман и да ти слушаш и пратиш публику. Концерт је заједничка ствар и публика ту игра веома важну улогу. Уколико ти не враћа ништа, мораш нешто да мењаш док се не успостави веза, а када се то једном деси, онда сте на заједничком музичком путовању у којем смо ми, музичари, нека врста искусних водича који им откривају скривене кутке који би им могли промаћи
– каже Бобан Марковић.

Ако Гуча представља први крупан корак ка интернационалној каријери, онда сарадња са Кустурицом и Бреговићем свакако представља следећи... а исто тако је и дошла као резултат првог високог статуса којег је стекао са својим оркестром.

– Сарађивали смо деведесетих година, у време када је и филм „Андерграунд” добио награду у Кану. Поред тога сарађивали смо и на филму „Аризона дрим”... Било је то једно сасвим ново искуство. Цела филмска екипа, сниматељи, глумци. Било је занимљиво присуствовати свему томе и упознати Кустине специфичне методе дисциплиновања екипе... Он је велики професионалац, јако добар за сарадњу, али уме да испољи и другу страну када прилике захтевају. Сећам се да се једном десило да се седам дана ниједном није појавио на снимању, а цела екипа долази и спремно чека да он дође и да се ради, а њега једноставно нема... – сећа се трубач.

Лепо је, каже, сарађивао и са Кустурицом и са Бреговићем. Воли да радим са таквим људима. Проводили су доста времена и лепо се дружили код Аце Деветке у Кошутњаку.

– Ту је долазило пуно страних глумаца, режисера, многе сам људе упознао и многима свирао. Често смо остајали до јутра уз песму и музику. Ту су чак настале и неке песме за Кустин филм. У двехиљадитим сарадња се наставила тако што сам са оркестром свирао на Кустендорф фестивалу. Било је јако тешко пробити се кроз велики снег, али када смо дошли огрејало нас је сунце изнутра – истиче Марковић.

Озбиљна међународна каријера за њега је почела 1999. године. Од тада са својим оркестром, који укључује и сина Марка, свирао је широм Европе, САД, Канаде, Мексика…

– Музички магазин „Сонглајнс” направио је листу сто најбољих инструменталиста света. То је њихова листа, нико се од музичара који су се нашли на тој листи није пријављивао или конкурисао за то признање, већ су уредници правили селекцију. Наравно да је то велика част, нарочито ако имамо у виду да је у тих сто музичара било више оних који су свирали исти инструмент, а ја сам био једини трубач. Питате ме како је до тога дошло: па то је резултат вишедеценијског рада и труда, пуно вежбања и свирања, хиљада одсвираних концерата, милиона пређених километара, бројних сарадњи са музичарима из различитих крајева света... – прича Бобан.

И одмах додаје: читање нота са тиме нема никакве везе.

– Музика нису ноте, музика је доживљај изнутра и ми музичари покушавамо да тај наш лични, унутрашњи доживљај пренесемо онима који музику слушају. Од тога колико добро то радиш зависи колико си добар музичар... Ноте су само запис. Музика долази из срца, не са нотног листа – каже музичар.

И поред велике међународне каријере Гуча му је и даље у срцу на посебном месту, зато и завршава овај наш разговор речима:
– Ја ћу Гучу волети увек, каква год да је. Она заувек има посебно месту мом животу!

--------------------------------------------------------------------

Сарадња са Јустином и Каменом

„Будућност је у знаку нових сарадњи. Управо смо завршили рад на заједничком ЦД-у који објављујемо са пољском дивом Јустином Стечковском, зове се „Бобан и Јустина и оркестар Бобана и Марка Марковића”. Ми смо аутори музике за цео албум на којем се налази по пет мојих и пет Јустининих песама и две обраде за које сам ја радио аранжмане. Албум је у фази постпродукције и већ се сада радујем заједничким концертима наредне године.

Поред сарадње са Јустином, сарађујемо и са једним од најпознатијих бугарских глумаца Каменом Доневом за којег смо радили музику за позоришне представе. У новембру нас очекује велики заједнички наступ у Арени у Софији. Марко је радио музику за филм „Заувек“, а ако будемо ухватили довољно времена за себе урадићемо и наш нови ЦД. Песме су већ направљене, аранжмани су готови, али једноставно не стижемо да уђемо у студио и то завршимо. Након прошлогодишње успешне турнеје у Северној Америци са преко 30 наступа спремамо се за још дужу и интензивнију турнеју у Америци и Канади на пролеће 2016. године.”