Драгана између Србије и Сирије

Свако ко у рану зору дође у Београд аутобусом овог лета пролази поред деце, жена и мушкараца који леже и гледају бесциљно свуда около. Тако се многима, вероватно први пут, долазак у Београд претворио у својеврсни парастос и у мучнину изазвану призором људи уништених живота који леже у београдској прашини. Испратиће вас из парка код Економског факултета неке празне очи док полазите у центар за својим потребама. Хоћемо ли их се сећати, хоћемо ли себи и другима постављати питање: откуд они сада ту, ко их је покренуо из њихових земаља и домова? Какав се то бесмисао уселио у њих, препознајемо ли неког блиског у њима? Све нам то некако постаје нормално. Истог дана на пешачком острву испред Цркве Светог Марка аутор овог текста  срео је девојчицу Драгану Србљак из Гораждевца. „Нисам могла више, морала сам да одем”, каже као да се стиди девојка која је преживела рањавање на реци Бистрици и смрт дечака Ивана Јововића и Панта Дакића. Тешко рањена у ногу, а потом пребачена у пећку болницу где су јој албански лекари на простране ране ставили гипс, Драгана је до прошле године живела у Гораждевцу и њен живот je имао смисла. Надала се нечему, надала се да може остати у окружењу које јој је блиско, али је нешто обесмислило њене жеље, крв која је остала на Бистрици. Више од деценију радила је све што је требало: завршила је фармацеутску школу, у октобру треба да дипломира психологију на Филозофском факултету, издржала је зло споља, а онда су је отерале „њене” власти из гета. За њу није било посла. Сам врх београдских здравствених и осталих власти давао је препоруке неколико пута, али локални функционери из општине Пећ и Дома здравља нису желели да то спроведу. И тако то годинама опструирају, не занима их Драганина судбина, јер „имају важнијих обавеза” или једноставно кажу: „Биће посла”. Успут, тај посао је изгледа неком другом намењен, а за десетине бесмислених изговора нема никаквог оправдања. Локална мржња, корупција, осећај правде, гето у коме свако зна колико кашика имате у кући, по други пут су уништили живот Драгане Србљак, а свечано отворен нови Дом здравља и данас стоји празан.

„Радила сам овде, у Београду у велепродаји ’Медико фарма’. Договор је био да ће ми плата бити 30.000 динара, дао ми је 15.000, а није ми платио недељу дана, па сам отишла”, прича Драгана. Радила је на оној једној здравој нози и са раном која јој говори: Ни овај свет није твој!

Та иста порука испратила је сада већ милионе несрећника из Сирије, Авганистана, Ирака, неке од њихових рана могу се ове године видети по Србији и зјапе ових дана из београдске прашине.

Душан Спасојевић, бивши амбасадор Србије у Турској, каже за „Политику” да су телевизија и интернет „тај мучени свет ослободили највећег страха, страха од непознатог” и додаје: „Баш као што су иста та телевизија и интернет постали најмоћније оружје у рукама Исламске државе. Она преко њих шири исти тај страх, страх од непознатог. Ти се мученици одваже на то дуго путовање јер имају потпуно јасну и прецизну представу о томе шта их чека на крају. Исто тако мислим да су свесни да им западна цивилизација, која је и те како одговорна за њихову несрећу, дугује гостопримство.”

Хоће ли и како Запад болети њихова несрећа? Вероватно хоће, кад из понижених провали неки нови неуспех и зло, кад се оно што су спознали и очекивали буде изјаловило и изродило у супротност.

И Драгани је једно бомбардовање узело град Пећ, након чега је настао српски гето Гораждевац, а у њему пропала локална српска власт довршава оно што су велике силе и Албанци и злотвор са Бистрице сатрли до бесмисла. Сада се Драгана у Београду стиди, а на јучерашњи дан, пре годину дана, дошла је само у цркву, кратко до гроба Ивановог и Пантовог, па онда побегла у свој дом и срамоту, којој само она зна разлог и дубину. Довољан је обичан телефонски позив из престонице у гето, па да једна млада особа, оствари најважнију победу, можда и прву у животу. Пита ли неко шта недостаје у домовима Дакића, Јововића, Букумирића, Угреновића?

До тада ће невина крв са Бистрице стајати на савести свима, говориће с београдског плочника и избегличке беде, осетићемо је под ногама кад нам буде лепо. Препознаћемо је у мученим људима с истока, јер наша Драгана Србљак је у Београду, на парастосу.

----------------------------------------------------------

Пронаћи убице

Парастос убијеним дечацима Панту Дакићу и Ивану Јововићу у Цркви Успења Пресвете Богородице у Гораждевцу служио је епископ рашко-призренски Теодосије са свештенством и монаштвом. Он је пред родбином, пријатељима и представницима власти упозорио да ће убице сигурно одговарати на божјем суду, али и да се морамо надати и земаљској правди.

„Није ово обичан злочин, ја разумем да неко неког може да убије, да киднапује, али да пуцаш на 100 голе деце са 78 метака у два рафала и једном појединачно, то је злочин над злочинима”, каже Милисав Дакић, отац убијеног дечака Панта.

Парастосу су присуствовали заменик шефа Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић, градоначелник Грачанице Владета Костић, потпредседник косовске владе Бранимир Стојановић, као и представници локалних српских институција. „Никада не смемо одустати од права да сазнамо ко је побио нашу децу. Док се то не догоди не можемо имати нормалан живот и међуљудске односе. Ми ћемо као српски представници и сви који после нас буду у Приштини говорили у име Срба, понављати да се у Гораждевцу десио злочин над децом који није кажњен”, рекао је Стојановић.

Истрага Унмика поводом једног од најмонструознијих злочина, у коме су тешко рањени Богдан Букумирић, Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић и Марко Богићевић није дала никакве резултате. Вече после убиства, из околних албанских села пуштана је гласна музика. Мисија Еулекса понавља да ће случај бити покренут уколико се појаве нове чињенице и докази.