Фам Там Донг

Представу Ледени свитац, која је на репертоару позоришта Мадленијанум, режирала сам 2005. године. Настала је на основу истоименог романа Владана Радомана, лекара, писца и хуманисте.

У Владановој биографији пише да је један од оснивача (1970) „Лекара без граница“, суоснивач „Лекара света, да је одликован Легијом части, медаљом „Заслуга Француској“, златном медаљом Црвеног крста Француске, да је аутор више романа објављених на француском и српском језику. Пише и да се разишао са Бернаром Кушнером, са којим је деценијама сарађивао, због Кушнерове подршке бомбардовању СРЈ 1999. ,,Био је то крај нашем пријатељству. У опроштајном писму написао сам: ’На делу су убице без граница’”.

Роман Ледени свитац написан је по истинитој причи. Његов главни лик је Фам Там Донг, вијетнамски boat boy– дечак из чамца, избеглица. Дечак са ожиљком на лицу. Једно од 40.000 деце из избегличког кампа на острву Пулобидонг. Њега је Владан Радоман одвео у Париз и пригрлио у своју француско-српску породицу.

Фан Там Донг, Фан Там Донг, Фам Там Донг, ритмично добује у мени док читам о избеглицама, деци, одраслима који беже са ратом унесрећених подручја и долазе и до Србије и Београда. Фам Там Донг није више за мене позоришни лик израстао на судбини дечака којег је спасио Владан Радоман. Он је сад овдашњи, препознатљив. У Београду је не само на позоришној сцени него и у парку код железничке станице, рецимо. И на нама је данас да будемо Владан Радоман, колико ко и како може. Да прихватамо, помажемо, спашавамо, разумемо несрећу, поделимо сиромаштво и људскост, популарно речено, хлеб и емпатију.

Али! Цела Сирија протутњаће кроз Србију; Стампедо имиграната; 400.000 миграната задржати у Србији, паклени план Запада – вриште новински наслови и уводе непријатељски дискурс у велику тему избеглиштва, према којој грађани Србије још исказују хуман однос. Неки и предузетнички, шансу да зараде на туђој несрећи. Али нема напада уз молотовљеве коктеле, као у Немачкој, нема подметнутих пожара у избегличким центрима, нема демонстрација. Нема поливања шмрковима. Србија се не ограђује ни зидовима ни бодљикавом жицом. И ако нечим тренутно можемо да се поносимо, то је однос према несрећницима који су кренули пут Европе мира. Европа мира, наравно, дискутабилан је појам, с обзиром на умешаност политике Запада у сиријску агонију и не само сиријску. Воде Средоземља одавно су постале масовна гробница за оне који нису успели да стигну до европског копна, већ су постали плен разних трговаца несрећом и нежељени сувишни товар.

Нешто истински субверзивно у односу на политику рата ушло је у европску причу. Стотине хиљада људи запутило се преко граница, копнених, морских, бежећи од смрти, глади. Замишљам земље из којих одлазе као пусте, земље без цивила, у којима остају само ратници. Да ратују. А људе који смрти окрећу леђа као путнике који поручују: Коме је до рата, ето му рата. Ратујте ратници. Убијајте се. Дивљајте, разарајте. Ето вам и нафта и територија, и геостратешки циљеви.  Ето вам све. Све осим наших живота.

Новинарка Политике Аница Телесковић прави математички обрачун колико нас коштају избеглице. Сазнајем да је то осам евра по глави жене, детета, мушкарца, дневно, па онда следи обрачун на месечном и годишњем нивоу.

У контексту запаљивих новинских наслова, текст уПолитици, у сиромашној Србији која беду пресипа из шупљег у празно може и нежељено да послужи као бацање коскемеђу сиротињу, да се око ње гложи. Отварање поља јавности за причу колико кошта избеглички живот дневно постаје математички допринос потпаљивању нетрпељивости, што се види и у огавним коментарима испод текста.

Није све у бројкама. Уместо да рачунамо колико кошта туђа несрећа, могли бисмо да се присетимо, у овом избегличком контексту, наше историје, конкретно Првог светског рата и повлачења војске преко Албаније до грчких острва. И песме Милутина Бојића Плава гробница. Само, данас се не повлачи војска са народом. Ово данас је голгота цивила који не желе да буду мета разних војски нити војска сама; да буду мета убица без граница. Они који долазе и до нас масовно окрећу леђа рату и својој земљи, која више и није њихова, јер је одавно постала неодбрањива територија – плен великих, моћних, премоћних. И као бумеранг тим лошим политикама куцају на врата цивилизованог демократског Запада, као његова сенка, као потиснути злочин.

Поклоници теорија завере и потпаљивања масовне параноје и страха видеће међу избеглицама прерушене терористе, а у избеглиштву нови вид специјалног рата.

Али не наседајмо на хушкања. Помозимо свако свом Леденом свицу, Фам Там Донгу, свима са ожиљцима страдања. И не питајмо колико то кошта. Срамота нехуманости највише кошта и не изражава се у вредности ниједне познате валуте.

Редитељка