Научник не сме да буде у офсајду

У Србији има око 60  научних института. Поједини су настали да би направили нуклеарни програм, други да би урадили речник српског језика, а неки, како каже др Зоран Петровић из Института за физику, да „запакују” добре студенте који су били „проблематичног морала”. Наиме, оставила би им се могућност да се баве науком, да не би постали познати дисиденти у иностранству. Сетимо се научника окупљених око групе „Праксис” који су удаљени са Београдског универзитета и потом су радили у Институту за историју и друштвену теорију (Загорка Голубовић, Драгољуб Мићуновић...).

– Али онда су их везали финансирањем пројеката на четири године, што је било као бич и шаргарепа, јер су тако могли да их контролишу. Поједини институти нашли су себе у сарадњи са привредом, војском и урадили су велике пројекте, а основни камен спотицања за наше научнике и министарство за науку остао је начин на који је код нас дефинисано пројектно финансирање – каже Зоран Петровић, научни саветник, и донедавно председник Заједнице института Србије, који нам говори о одредбама нацрта закона о научнонаставној делатности.

Научници у институту јављају се са својим пројектима на конкурс Министарства просвете, науке и технолошког развоја, и на тај начин добијају средства и за пројекте и плате. Пролазност пројеката на конкурсу била је практично 100 одсто, а због усклађивања са правилима ЕУ, каже наш саговорник, сада би требало да буде око 50 одсто.

– То је део приче да је наука привилегија и да њом могу да се баве само најбољи. Међутим, ако ја имам 40 људи на пројекту, а тај пројекат не прође на конкурсу, мој институт ће морати да покрије већи део плата и неће имати новац да плати струју и воду, а и онима који су добили пројекте би морала да се плата смањи. У таквим условима научници неће моћи да иду на конференције, смањиће им се шансе да се укључе у припреме међународних пројеката, неће их звати у комитете и мање ће их цитирати. До сада се проблем решавао тако што су пролазили скоро сви пројекти, а онда су смањивана средства по истраживачу – истиче Петровић.

На питање зашто је проблематично да се подстичу само најбољи, што би се постигло смањењем пролазности пројекaта, научник објашњава.

Кад правите фудбалски тим не треба вам десет центарфора, већ и добри бекови, халфови, голмани. Ако меримо по броју голова, запослићемо само центарфоре, и тај тим, каже наш саговорник, нон-стоп би био у офсајду. Због тога је, додаје, потребан широк фронт онога што се назива знатижељом вођена истраживања јер нико не може предвидети где ће се крити нови велики пробоји потребни технологији и где је потребно да имамо ако не већ оне који су остварили пробој,  бар оне који су у стању да разумеју о чему се ради и да се усмере у том правцу.

– Француска има систем националних института ЦНРС који су у потпуности интегрисани са универзитетима. Тамо и научници са института могу да буду ментори, да предају, и да буду у комисији за докторате без једног професора са универзитета. Код њих је пролазност на пројектима 20 одсто, али конкуришу са пет малих пројеката, и један ће да им прође. А ако и остану без пројекта, и даље добијају плату јер основно финансирање прихода није везано за пројекте за стално запослене истраживаче – истиче Петровић.

Пошто је докторирао у Аустралији, он наводи пример познатог научника из тамошњег института који 10 година није публиковао
ниједан рад, а директор га је штитио, јер је радио на изузетно тешкој теми. Кад је објавио рад, био је баш у најужој селекцији за „Нобела”. Није га добио, али су код њега после сви долазили да им буде ментор, написао је доста радова и једно је од водећих имена у статистичкој физици...

Наш саговорник напомиње и то да се неки сегменти науке оцењују по цивилизацијском доприносу и значају фундаменталних резултата, нека истраживања свој разлог постојања имају јер отварају нове могућности примене, а нека јер подржавају стратешка опредељења једне земље или једне нације. Код нас се, а и у свету, „понекад цео тај принцип обесмишљава инсистирањем на конкретној и веома директној примени у индустрији не дозвољавајући креативно трагање за новим знањима”.

– Такве ствари морате да заштитите. Курт Вонегат био је скаут за науку у „Џенерал електрику” и у књизи „Премештање узице” описао је филозофију те фирме у односу на науку као основу развоја фирме: пусти их да се играју, па види шта је остало на столу, сигурно ће то моћи да се прода – каже Петровић који је доскора био члан Националног савета за научни развој.

Према његовим речима, треба боље да се дефинише статус научника у институтима. Поред коришћења пројеката за финансирање основних плата свих научника у институтима потребно је и разрешити принципе примања нових кадрова, као и увести специфичне оцене квалитета рада научника. Велики проблем који превазилази моћ једног министарства биће и повезивање науке и њених примена.

– Тренутне промене које се предвиђају су стога само корекција постојећег закона како би се обезбедило расписивање новог циклуса пројеката, и како би се задовољили неки од захтева које пред нашу науку постављају европске интеграције. Међутим, потребно је одмах веома озбиљно скицирати будуће научне политике у земљи и урадити детаљну промену принципа финансирања и организовања, и самим тим донети комплетно реконструисан закон који би био у функцији такве политике – сматра Зоран Петровић.

Најквалитетнији и даље финансирани

У писаном одговору „Политици” Никола Танић, помоћник министра за науку, истакао је да је завршена јавна расправа о изменама и допунама закона о научноистраживачкој делатности.

– Неоснована је бојазан научника да ће рад њихових установа новим решењима бити онемогућен, јер нацрт закона не предвиђа укидање, односно затварање института. Такође, законским решењима не регулише се пролазност пројеката, а наравно да ће сви најквалитетнији пројекти бити и даље финансирани – навео је Танић.

Две монографије годишње

Срето Танасић, директор Института за српски језик САНУ, истиче да због смањења средстава, институт може да штампа две монографије годишње, а имају 60 научника који пишу књиге.

– За штампање појединих часописа трошкови су нам покривени 50 одсто. Ако немају где да публикују резултате, научници не могу да напредују у звању. Такође, ако је министарство дало сагласност да млади буду примљени у институт, а обавеза је да иду на докторске студије, они не могу сами да плаћају школарине, нити то може институт, и то питање треба да се регулише – каже Танасић.