Месићево боснољубље

„Многи не знају, а многи заборављају да је Дејтон, поред успостављања мира, и уступак агресору и прихватање резултата рата, укључујући геноцид и етничко чишћење” – написао је Стипе Месић, експредседник Хрватске, у колумни објављеној прошле недеље у бањалучким „Независним новинама”. Шта на то рећи?

Пре свега, ако су Клинтон, Ширак, Мејџор, Черномирдин, Гонзалес и др. у Дејтону својим потписима заиста међународно легализовали „агресију, геноцид и етничко чишћење”, како тврди Стипе Месић, онда би их као „учеснике у заједничком злочиначком подухвату” требало што пре послати у Хаг, док трибунал још није затворен.

Затим, Месић превиђа да у грађанском рату не постоји агресор, јер је реч о сукобу домицилног становништва на заједничкој територији, па ни успостављање мира не може бити уступак агресору. Напротив, речима твораца и потписника Дејтона, укључујући и Месићевог лидера Туђмана, мировни споразум представља уравнотежену расподелу добитака и губитака све три стране.

Напокон, и Месић понавља нову америчку мантру да је „Дејтон донео мир, али не и политичко решење за БиХ”. Обрнуто: мир у БиХ је и успостављен управо захваљујући политичком решењу: тространом прихватању Анекса 4, или уставног поретка за БиХ. Али, није то све у Месићевој колумни...

„Данас све три стране, мада у различитом обиму, потхрањују тежње за докидањем БиХ, као једне, јединствене државе (...) Све оно што вуче уједињењу муслимана у БиХ и шире, баш као и идеје о трећем хрватском ентитету, а поготово концепт референдума који би у основи водио према осамостаљењу РС, руши заједничку државу.”

Ако, као што и сам констатује, сва три конститутивна народа из различитих мотива подривају заједничку државу и ни код једног не постоји осећање државотворности, који би онда био разлог да држава БиХ уопште опстане? Месић најпре објашњава зашто...

„Требало би поштовати и вољу грађана – бирача који на изборима дају поверење оној странци чији програм им се чини прихватљивим, а не оној која има национални предзнак. Избори у БиХ до сада су сличили на попис становништва по националној основи. Време је да се с тим прекине.”

Нико у БиХ не ускраћује право бирачима да гласају за било коју странку, али се њима очигледно чини најприхватљивији програм странака с националним предзнаком. Друга је ствар што све оне или бране Српску или траже Херцег-Босну или хоће унитарну БиХ. Месић хоће да се то прекине, да промени народе и замени их анационалним грађанима. А пошто је број таквих мали и у паду, он има и друго, „демократско” решење:

„БиХ већ две деценије преживљава захваљујући присутности међународне заједнице и њеног високог представника. Зато сматрам да високи представник мора остати са пуним овлашћењима све док БиХ не постане функционишућа држава.”

Мандат високог представника, према Дејтону, истекао је још пре десет година и ако ни десет година касније тај протектор отимањем ентитетских надлежности, наметањем закона и сл. не успева да од БиХ направи функционалну државу, онда поново долазимо до истог питања: зашто би се та држава, силом диктаторских бонских овлашћења, одржавала још две или више деценија?

Ни последње Месићево решење није мање занимљиво:

„Састав становништва мора се што је више могуће приближити ономе од пре почетка рата. Ваља променити изборни систем тако да буде заснован на начелу један човек – један глас, а било би добро да се међустраначким договором примени тзв. национални кључ у врху државе. (...) А оно што је најпотребније, треба јачати свест о јачању заједништва.”

За разлику од Хрватске, где Срби тешко долазе до своје имовине, у БиХ су мање-више све избеглице повратиле, продале или замениле некретнине, па се и не враћају. Што се тиче националног кључа, то смо већ негативно тестирали са Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. А и свест о заједништву развијали смо 45 социјалистичких година, па смо ’92. пожњели плодове. Најзад, да ли је Месић свестан да би примена система један човек – један глас у БиХ значила доминацију најбројнијег бошњачког народа, а његове сународнике у Херцеговини ставило у – како они кажу – статус „двоструке мањине” (и у Федерацији и у БиХ)? Наравно да је тако.

Али константа Месићевог политичког деловања и јесте боснољубно подилажење муслиманима / Бошњацима, као „хрватском цвијећу” и њихово окретање против Срба. Скривени мотив тог пробосанства представља стара стратешка теза да је Хрватској неопходна БиХ као тампон-зона, јер би њена разградња вечито опасну Србију, уједињену са Српском, довела надомак Загреба. Месић је својевремено чак запретио да би у случају осамостаљења, хрватска војска пресекла српску код Брчког. Зато је као председник Хрватске често долазио у Сарајево и са локалним звездама естраде и спорта шетао по Башчаршији. Међутим, односи у БиХ су, на његову жалост, кренули у супротном смеру: код Изетбеговићевих цвета исламски радикализам, Човић не одустаје од трећег ентитета, а Додик од референдума, и то уз подршку Русије.

Наравно, коме би била важна конфузна и контрадикторна колумна одавно умировљеног Стипе да се Вашингтон не одриче Дејтона, као до јуче „свог највећег спољнополитичког успеха у Европи после Другог светског рата”.

*Професор универзитета