Сваки режисер жели да види пуну арену у Пули

Филм „Бићемо прваци света” Дарка Бајића (60), професора режије на Факултету драмских уметности (ФДУ) у Београду, крајем прошлог месеца, на фестивалу у Пули освојио је награду публике с највећом оценом у историји фестивала – 4,85 и добио „Златна врата” Пуле.

То је још један доказ да Бајићева филмска дела као што су: „Директан пренос”, „Почетни ударац”, „Црни бомбардер”, „Балканска правила”, „Рат уживо”, „На лепом плавом Дунаву”, „О Гринго”, „Сиви дом”... никога не остављају равнодушним. А у тој категорији су и његове позоришне режије: „Мала”, „Брод љубави”...

„Бићемо прваци света” је филм о златној ери југословенске кошарке и светски недостижним играчима и њиховим спортским и људским вредностима.

Како вам је било у Арени?

Стрaхињу Блажића, Александра Радојичића, Марка Јанкетића и мене сачекала је препуна Арена, више од 9.000 гледалаца. Већ смо навикли на пуне спортске дворане у Србији, јер смо са биоскопима у мањку, затим Тиволи у Љубљани, у Загребу и Скопљу, али овакав спектакл, који је личио на најбоља филмска времена, нико није очекивао. Публика је сјајно реаговала током филма, а на крају – велики аплауз. То је призор који се памти. Филмска екипа која се представила на позорници осећала се на тренутак као и јунаци филма „Бићемо прваци света”. То је онај призор који сваки режисер жели да види.

Кога сте се још сетили у пулској Арени?

Свих оних којих данас нема, а ја им дугујем део среће што се бавим послом који волим: мојих родитеља Данице и Милоша, мојих колега Миљенка Штрпца, Вуксана Луковца, Вука Бабића, Александра Стојановића, Слобе Новаковића и мог професора Радомира Баје Шарановића. Они су ме научили да снимам филмове и да волим живот.

Који је мото приче „Бићемо прваци света”?

Неко за овај филм тврди да је југоносталгичан, а неко да је обична провокација. Овај филм је, уз сјајне глумце од главних до малих улога и епизода, био наш заједнички повратак у прошлост. Историјска дистанца није била баријера, већ изазов да заједно пронађемо давно заборављен, данас порушен, систем вредности. Екипа филма састављена од професионалаца из различитих држава постала је тим. Емотивно се везала за јунаке који су веровали и борили се за хуманије друштво. Зато ова прича о четворици лузера који су кроз нове генерације остварили свој сан неодољиво подстиче упоређење са савременим глобализмом, који као да жели да створи губитнике.

Да ли је овај филм, ипак, југоносталгичан?

То је осећање да је рат за нама генерацију на власти отерао у сурови обрачун с представницима старих времена, а с друге стране искористио је велики ентузијазам младих људи. По мом мишљењу, Југославија је искуство данашње Европе. И зато је велика трагедија што се Југославија на крвав начин распала. Зато је задатак уметника да поново обједини овај културни простор и да црпи инспирацију различитости народа и њихових традиција.

Шта ће нам донети ТВ серија?

ТВ серија од две сезоне по 12 епизода донеће причу о добрим старим временима. Овај историјски, по свему посебан послератни период све до седамдесетих година, водиће нас кроз узбудљиве судбине младих људи, пуне емоције и хумора, у време комунизма, великог ентузијазма, тадашње моде, стварања средње класе, политичких забрана и освајања слободе... Много филмских јунака ће својим новим авантурама обогатити ову историјску сагу. А гледаоци ће моћи да процене да ли су то заиста била стара добра времена или не и у каквом времену данас живе.

Шта Вас посебно радује?

Волим да снимам спектакле. То је за мене велики изазов. Али то не бих успео без врхунске филмске екипе на челу с директором фотографије Миланом Тврдишићем, с мојим студентима и сарадницима Марком Сопићем и Јеленом Тврдишић, који су са мном неколико година припремали овај пројекат, са сјајним помоћницима режије Балшом Ђогом и Милошем Радуновићем, који су допринели да компликоване масовне сцене тако изгледају на екрану. А посебно задовољство сам имао у сарадњи с великом звездом мојих омиљених филмова „Коса” и „Ловац на јелене”, Џоном Севиџом, који је глумио Вилијама Џонса, некадашњег генералног секретара Фибе.

Шта Вам о свему кажу супруга Драгана и ћерка Дарја?

За нас је најважније што осећамо међу собом велико поштовање и љубав. Оне су ми велика подршка и оштри критичари мојих филмова. Дарја је од најранијег детињства у филму, на пројекцијама и фестивалима, била је организатор и продуцент пројеката које сам радио, дипломирала је продукцију на ФДУ, а сада завршава докторску дисертацију.

Који спорт је Ваш?

С друговима играм кошарку. Чинили смо то и за време бомбардовања 1999. године. То ми је она врста догађања у коме имамо само један интерес: да нам буде лепо. Волим и ватерполо. Бављењем спортом на најлепши начин поправљам укус живота.

Да ли себе у нечему копирате?

Никад то не чиним. Сви моји филмови и сви догађаји у њима прича су за себе. При размишљању о новом пројекту имам жељу да будем провокативан и да створим причу коју не могу да доживим у реалном животу. Све што радим је испред мене. Ја сам само део тога.

-----------------------------------------

Творац основне идеје о филму је и Александар Милетић, новинар „Политике”

Чије идеје и помоћ сте користили у припреми филма и серије?

Пројекат продуцентске куће „Интермедија нетворк” је плод дугогодишњег пријатељства и професионалне сарадње. Продуценти и творци идеје, Дејан Петровић и Звонимир Шимунец, после великог успеха њиховог пројекта „Монтевидео” (два филма и ТВ серијали) позвали су ме да режирам филм и ТВ серију „Бићемо прваци света”. У том пројекту је и документарна серија у режији Ивице Видановића „Били смо прваци света” и књига „Џез баскет” Александра Милетића, који су били велика инспирација у реализацији овог филма.