Гибралтар на Дунаву

Одавно је Петроварадинска тврђава подигла белу заставу пред сваким намерником који жели да са њеног врха ужива у погледу на Дунав, Нови Сад, обронке Фрушке горе и део Бачке. Али тај поглед није увек имао само туристички значај: због петроварадинске стене која се уздиже на више од педесет метара изнад нивоа Дунава вођени су ратови још од времена Келта и Римљана.

Аустријанци су на овом месту 1692. године започели градњу тврђаве и за 88 година изградили ремек-дело барокне војне арихитектуре 18. века. То је по величини друга тврђава у Европи, после Вердена, и данас најбоље очувани фортификацијски објекат тог типа. Простире се на 120 хектара а у њеној изградњи учествовало је дневно и по 40.000 људи.

Хабзбуршко царство желело је да спречи повратак Отоманске империје у средњу Европу и на границе Саве и Дунава, а да би у томе успело обезбедило је и паре и најбоље архитекте: по величини и бројним одбрамбеним кулама, капијама, зградама и подземним војним галеријама, створено је ремек-дело у систему фортификације.

Састоји се из пет тврђава, Горње, Доње, Хорнверка, Брукшанца и Инзелшанца, које су функционално спојене у једну целину, па је зову и Гибралтар на Дунаву.

(/slika2)– Петроварадинска тврђава је градитељско чудо јер је требало десет хиљада војника тако сместити да бране тврђаву, а да уједно буду заштићени од тешке артиљерије. Дебели бедеми и одбрамбени објекти су тако постављени да је практично неосвојива. И на четвртом спрату испод земље војник кроз вентилациони систем има довод чистог ваздуха, може да се огреје уз камин, да постави замку, да се повуче на следећу борбену линију, а да се напуштени простор уруши и спречи продор непријатеља. Цела тврђава има систем снабдевања водом. Санитарна и све остале службе у тврђави биле су заштићене од бомбардовања и могле су у најтежим условима опсаде да буду у контакту са сваким војником . Њена одбрамбена моћ била је савршена, све до појаве ракете „томахавка”.

Кад шетате Петроварадинском тврђавом, и кад помислите да сте стигли до краја, наиђете на још једну борбену одбрамбену линију са комплетном пратећом структуром. Тешко је поверовати колико само Доња тврђава има касарни, магацина и војних управних зграда – истиче Синиша Јокић, историчар и кустос Музеја града Новог Сада.

Данас је Петроварадин културно историјски споменик од великог значаја, са огромним туристичким потенцијалом и у највећем делу под цивилном управом.

Највећу атракцију за туристе представљају већ поменуте подземне војне галерије, сплет просторија и ходника дугих 16 километара у четири нивоа. Цело подземље зидано је у луковима и куполама, врућим кречом, песком и циглом, а стална температура у овим просторијама је 12 степени.

(/slika3)Кула са сатом, заштитним знаком Тврђаве и Новог Сада налази се на кули (бастиону) светог Луја и поклон је царице Марије Терезије. Сат потиче из Алзаса, навија се свакодневно, ручно, а необично је што мала казаљка показује минуте, а велика сате, да би лађари са велике даљине и по лошем времену видели колико је сати. Надимак „пијани сат” добио је због чудне ћуди, да по хладноћи касни, а на топлом времену жури.

Петроварадин је туристичка дестинација број један у региону, каже Јокић. Имамо хотел, ресторанe, академију уметности, ликовни круг, овде се одржавају „Егзит” и низ манифестација, али њен потенцијал још није ни изблиза искоришћен.