Акропољ у долини Бека

Име Либан у преводу значи „млеко и мед”. Смештена између Сирије и Израела, ова блискоисточна земља лежи на слатководним изворима, има два планинска масива, Либан и Антилибан са највишим врхом од 3.088 метара, а између тих кедровима и маслинама покривених планина протеже се 170 километара дугачка плодна долина Бека. Трећи и најдарежљивији сусед му је Средоземно море са претежно песковитом обалом. Поред мањих, Либан има и две велике реке, Литани и Оронтес. Природа је према овој земљи била великодушна: Либанци за четрдесетак минута могу, после купања у мору, да стигну на скијање на неки од снегом увек покривених планинских врхова.

Преко ове раскрснице Европе, Азије и Африке протутњали су Персијанци, Грци, Римљани и Турци и свако од њих је иза себе оставио трагове у култури, вери, обичајима и – генима! Староседеоци Либана,Феничани, били су добри бродоградитељи и трговци, баш као и данашњи житељи ове земље. Тридесетих година прошлог века називан је Швајцарском Истока и под француским протекторатом доживео је време процвата. У главном граду Бејруту (име значи „извор”) ничу виле, палате, паркови, шеталишта крај мора оивичена палмама… Светски капитал се сливао у земљу банака, ницали сулуксузни хотелиса ливрејисаном послугом и коцкарницама. Богаташи са свих страна долазили су у Бејрут да се проведу. Све то нестало је у грађанском рату који је избио 1975. године, трајао дуго и однео много људских жртава.

Данас, кад се распитујемо у хотелу за центар града, кажу нам, са тугом у гласу, да „Бејрут нема центар града… имао га је пре рата, а сад се још изграђује”.

Спуштамо се према шеталишту и избијамо на хотел „Сент Жорж”, увијен је у вео, као невестино лице, кроз који се назире некaдашња лепота. Кад реновирање буде завршено, сијаће као некад. Преко пута је америчка амбасада, а мало даље, загледан у пучину, уздиже се хотел „Фениција”. Све зграде које су колико-толико остале,биће обновљене, а оно што је нестало – нестало је бесповратно! Нема више најстаријег и најлепшег трга Мартир, са палмама и статуом на средини.

Чистоћа Бејрута је толико упадљива да боде очи и мами чежњиве уздахе. Као на дланублиста нова четврт града направљена од камена пешчара. Степенице воде доле, до зеленилом украшеног трга са високом сахат-кулом у средини. Трг Етуал, направљенје за осам месеци целодневног рада.

Зидари за изградњу Бејрута највише користе камен и кедрово дрво, које је иначе симбол Либана.

Ходамо дуж широке улице Мазра, са светиљкама које подсећају на фењере и блиставим рекламама са стране.Топли поветарац с мора повија и мрси гране лепезастих палми. Украшен и блистав под модрим небом, Бејрут изгледа чаробно, и опет привлачи дошљаке.

Голубови и сок од ружа

У главном граду Либана има највише радњи са храном, на сваком углу је пиљара, а у њима свега, од манго плодова до јагода. Хамра је најстарија улица са безброј продавница, посластичарница, пословних зграда и хотела. Испод Хамра-сквера су ексклузивни бутици, покретним степеницама се стиже до терасе са кафеима. У мењачницама су правила иста као и пре рата – могуће су трансакције свих светских валута.

Недалеко од обале, у мору се налазе две стене. За ове симболе града везана је необична прича.

У пећинама које се налазе у њима одувек су живели голубови. За време рата, становници су неке од њих дресирали да буду писмоноше. Летећи „шпијуни” су на ножицама преносили важне поруке. Неки су се враћали с одговором, неки завршавали – у паприкашу! Захвални житељи сваком туристи препоручују да оду и погледају стене.

Увече одлазимо у пицерију. Уз пице на либански начин, хрскаве и танке са много маслина, попили бисмо и пиво. Не може, каже келнерица, због Рамадана не служимо алкохол. После вечере наплатили су нам само једну пицу. Опет питамо зашто. „Због Рамадана имате попуст”, рекли су нам. Одлазимо у „Сити” на кафу. Преко пута нас је радња са цвећем. „Либанон розис”, читам гласно. Келнер у близини клима главом и већ следећегтренутка се појављујеса чашом у којој је нека ружичаста течност. Шта је то? „Па, тражили сте сок од либанских ружа, одговара. То је наш специјалитет! Ружиним латицама се напуне флаше и кад с временом пусте сок, разблажен и хладан, изванредан је напитак.”

Сутрадан, удобним аутобусом крећемо пут брда у обилазак једне од пет либанских провинција. Пред нама је широк пут, десно је море, а лево се унедоглед простиру насади банана. Смењују их бескрајни стакленици са црвеним и плавим парадајзом. Брежуљци око нас су прекривени шумама мандарина, поморанџи, јабука, крушака, кајсија – све оно што код нас не може да успе на висини од 500 метара, у овој земљи успева на 1.500! Томе доприносе топли ваздух с мора и влага с планина.

Заустављамо се у месту Деир ел Камар,у преводу „Манастир на месечини”. На средини омањег поплочаног трга је чесма, наоколо камене куће с издуженим прозорима. Творац градића, који је због нечега протеран из земље, богат и образован, живео је у Риму и Фиренци. Опчињен италијанском архитектуром, на обронку планине Шуф саградио је ово место, некада веома важну тачку на путу свиле. Данас је то град-музеј.

Време је ручку, заустављамо се испред једног типичног либанског ресторана. Либанци имају богату и разноврсну трпезу са мноштвом предјела, а специјалитет је кибе (млевено месо са житарицама). Национално пиће је арак и служи се уз мезе.

Антички Балбек и легенда о Тиру

(/slika2)Мотор брекће, гуме шкрипе савлађујући „лакат” кривине. Око нас се пресијавају снежне капе планине Либан. Први превој је на 1600 метара. Одозго пуца поглед на долину Бека, по средини мирно тече река Литани. Ту, где су за време рата вођене најжешће борбе, данас одмарамо поглед на плодним пољима. Месташце Балбек је центар округа целе долине. Пролазимо кроз улице са радњама и робом изложеном напољу. Највише је округлих црних фуруница, добродошлих за температуру која ретко спада испод нуле. Наједном, на јаком подневном сунцу израња једно од светских чуда, антички локалитет Балбек, „Акропољ Истока”, како га зову Европљани.

Градили су га многи: Феничани, Грци, Римљани, Турци. Први подаци датирају из времена крсташких ратова (12. и 13. века). Хорде освајача и земљотреси учинили су своје. Почетком овог века немачки археолози су започели, а Либанци настављају ископавања и истраживања локалитета. Овај град, нестварне лепоте и прохујалих времена, никад није до краја завршен. Светилишта и храмови боговима Баху, Јупитеру и Венери прављени су од меког камена пешчара са стубовима високим и до 22 метра. За њих је доношен црвени камен чак из Асуана. На многим обореним стубовима се виде удубљења на спојевима: да би били стабилни, градитељи су их пунили оловом. „Камен трудница”, који је требало да опасује цео град, назван је тако пошто су нероткиње долазиле и молиле се на њему да добију потомство. Кажу да се тај обичај задржао до данас.

Обишли смо и град Тир, који је за време Септимија Севера био импозантна метропола. О њему постоји легенда која каже да се феничански бог Мелкарт шетао обалом, док је његов пас чепркао по песку. Када се вратио господару, њушка му је била пурпурне боје. На Мелкартову заповест, његови робови су ту пронашли необичну врсту шкољке која на додир испушта пурпурну боју. Прелепа нимфа Тир ју је угледала и пожелела да има хаљину исте боје. Поданици су се бацили на посао: млели су шкољке, солили, потом кували и тек тада добијали пурпур. Био је толико драгоцен да се један грам праха продавао 20 пута скупље од грама злата. Због те боје Феничани су добили име (Феникс, ватрени, пурпурни).

Древни становници Тира бавили су се углавном трговином. У то време град је био острво на чијој је обали цар Хирам саградио утврђење са 45 метара високим бедемом. Нико га није освојио све до Александра Великог, који је наредио да се посече 40.000 кедрова и од њих сагради флота. Тек после тромесечне опсаде, Тир је пао. Освајачи су насули земљу између острва и мора и тако добили полуострво.

Посебно су интересантне тирске некрополе. Ископано је преко 300 саркофага. Високи и масивни, направљени од камена, многи су имали шупљину на узглављу. Направили су их пљачкаши гробова који су протурајући руку узимали драгоцености које су углавном биле на глави покојника: минђуше, златне огрлице, гривне…

Чудотворни кедар

(/slika3)Обилазимо север Либана, пету и последњу провинцију на овом путовању. Цела област је планинска. Међу облацима смо, клисура испод нас се зове Света долина, акао осиње гнездо, стапајући се са стеном, над клисуром је манастир. У његовој равни је село, а у њему кућа уклесана у стени. Испред улаза на дрвеној табли пише „ЈИБРАН”. Обрадовах се: Халил Џибран, филозоф, мислилац, сликар. Књиге су му преведене на више од 38 језика, па и на наш! После неслагања са догађајима у земљи,отишао је у Њујорк. Последња жеља му је била да почива овде где се родио и растао.

Настављамо пут, који постаје још стрмији. Све ближе смо врховима покривеним снегом. Од Бејрута смо прешли 200 километара само да бисмо видели симбол Либана, кедар! У свету расту четири врсте овог дрвета: атлантски, кипарски, хималајски и овај, либански, који се сматра најквалитетнијим и најстаријим. Овај четинар је изузетно цењен због дуготрајности. Египћани су од њега правили сандуке за мумије, јер испушта карактеристичан мирис штетан за инсекте и паразите, а пошто га смола штити од брзог пропадања, користи се и за израду чамаца, бродова и кућа.

Управо ту, испод огромног кедра, срели смо Вирџинију.

„Добар дан, како сте? Моје је име Вирџинија, ја овде живим. Отац мој је Либанац, а мајка Верица из Панчева. Нашли су се у Либији где су обоје радили… Сад сви живимо у Бејрут. Сачекај мало да видиш моја мала ћерка, има плаве очи као моја мајка!”, узвикну и отрча до луксузног аутомобила, из кога пажљиво изнесе „замотуљак”. Док беба гуче, млада жена нам довикује „срећан пут” и маше, топла и љупка баш као и њена земља.