Социјализам у Сијетлу

„У капитализму човек експлоатише човека, док је у комунизму обрнуто”, гласи једна од најциничнијих, а можда и најтачнијих критика идеологија, чији је аутор почивши амерички економиста Џон Кенет Галбрајт (1908–2006.).

Данас, када је комунизам, или, како смо га звали, социјализам, „на ђубришту историје”, и док се у име свете приватизације пред нашим очима демонтирају његови остаци, није згорег подсетити се још једне Галбрајтове максиме, по којој су главни покретачи капитализма чија је победа безмало донела „крај историје” – похлепа и страх. Похлепа као неодољиви нагон да се згрне све више и страх да све може да се изгуби.

На експлоатацију „човека по човеку” подсећају нас норме Закона о раду које наш капитализам чине прилично суровим и враћају нас у улогу пролетера, а да је на глобалном нивоу похлепа увелико потисла страх доказ је апсурд да само један одсто најбогатијих поседује више од половине светског богатства.

Да је нешто труло у планетарном поретку последњих месеци видимо и својим очима, суочавајући се са хаотичним збегом очајника из пропалих држава Блиског истока и са севера Африке, живом реком избеглица које преко Србије настоје да се домогну богатог Запада, чији су интереси и мешетарење покретачи грађанских ратова од којих беже.

И док се о неправдама и неједнакостима много говори и пише, вреди осветлити један усамљени пример кад неко у том погледу покуша да нешто промени, да похлепу замени дарежљивошћу.

Елем, млади Американац по имену Ден Прајс (31), главни менаџер (ЦЕО) и власник успешне компаније за обраду промета кредитним картицама из Сијетла, на западној обали САД, замислио се над чињеницом да је његова (годишња) плата нешто преко милион долара, док већина од 120 запослених кући однесе само по око 40.000.

До руку му је доспела једна студија по којој сваки Американац „оптимални ниво среће” може да достигне тек са годишњом зарадом од 70.000, па је средином априла сазвао своје упосленике и саопштио им да сопствена примања смањује за чак 90 одсто, док ће постепеним повећањима, њихова почетна плата у догледно време бити баш „оптималних” 70.000 долара.

Пошао је од уверења да су само срећни радници добри радници, али уз аплаузе за овај потез (и срећу већине запослених), уследиле су и реакције које није очекивао.

Од стране конзервативних коментатора, па и угледних економиста, проглашен је малтене за саботера система. Док су добронамерни оценили да му је идеја добра, али да је изабрао лош метод, они други су оштро осудили његов покушај „увођења социјализма” у Сијетлу.

О шта се огрешио? Па, прво, одрекао се „невидљиве руке” тржишта која кроз механизам понуде и потражње одређује и цену радне снаге. Игнорисао је, затим, и још једно темељно начело капитализма: да је максимизација профита апсолутни приоритет.

Трећи су га прогласили „никаквим менаџером” и лудаком који је умислио да води милосрдну организацију, а не компанију.

Један број клијената, страхујући да ће се трошак повећања плата (и смањивања неједнакости) превалити на њих, отказао је уговоре, али је публицитет који је уследио донео и нове муштерије. Компанији је приспело око три и по хиљаде молби за запослење.

Како ће овај експеримент да се заврши остаје да се види, али је засад сигурно да неће постати „заразан”. А на ширем плану, дао је нову тему не само америчким, него и планетарним дебатама.

Нису иначе сви Американци алергични на „социјализам”, о чему сведочи све већи број оних који долазе на митинге Берни Сандерса, сенатора из Вермонта, политичког ветерана који је формално у табору Демократске партије, али је у Конгрес још од 1991. више пута биран као декларисани социјалиста.

Сандерс (73) највероватније неће победити Хилари Клинтон у борби за председничку номинацију демократа, али ће јој, као осведоченој пријатељици Волстрита (и политичарки која сат говора наплаћује 300.000 долара – своту за коју просечни Американац заради тек за шест година) покварити неке рачуне.

Сандерс је наиме, као досад „најлевљи” претендент за улазак у Белу кућу, у фокус вратио тему у последње три деценије веома смањене социјалне мобилности и заостајања америчке средње класе (свих оних који живе од плате), чији је стандард данас реално нижи него пре 20 година.

После пропасти покрета „Окупирај Волстрит”, Берни Сандерс и Ден Прајс, свако на свој начин, своје земљаке – и не само њих – подсећају да не постоји само један калуп за капитализам (онај англоамерички), већ и много других. На пример, капитализам „кинеских боја” („једна земља, два система”), јапански (са праксом „доживотног запослења”), скандинавски („држава благостања”)...

Али и немачки: капитализам са јаким синдикатима и солидно (мада не превише) плаћеним радницима, систем у којем, гле чуда, шефови и радници сарађују, у обостраном интересу. Па и са, ако ствари донекле поједноставимо, елементима самоуправљања, које смо протерали из нашег система, али, као симбол бољих времена, не и из колективних успомена.