Омча и кравата

Непуну годину после фуриозне победе Сиризе и „нових левих снага” на изборима и брзо након велике и спектакуларно празне победе на референдуму, Грчка је пред новим изборима. До формалног уласка у изборе следи обавезна грчка уставна вртешка, која обавезује председника да, на свака три дана, формално даје мандате мандатарима из различитих странака, све док се тај списак не исцрпи.

Наравно да нико не жели да се прихвати мандата. Ципрас неће. Зато је и поднео оставку и повукао своју (да ли потпуно своју?) владу, странку и коалицију фракција унутар Сиризе на изборе. Нико од претендената, гласних и притајених у Сиризиним оквирима, неће мандат – избори и период после избора су њихова шанса да изазову Ципраса и доведу у питање његово лидерство, које је пре годину дана изгледало гранитно. Нова демократија га, јасно, исто неће. Нису довде дошли да би се играли мањинске власти на неколико месеци и спроводили резове за које мисле да су последица играња политиком одрасле деце из Сиризе, која су умела да победе на изборима, а онда их је та победа појела. Дакле, сви хоће два-три месеца предаха пред спровођење још тежих резова који произлазе закључених споразума с политичким и финансијским кредиторима у Европи и на глобалном нивоу.

О Сиризи су сви писали и говорили када је победила. Развијене су заставе и шатори „нове парадигме”, „револуционарних промена”, „Европе која никада више неће бити иста” – свуда, по новинским колумнама, блоговима и бескрајном пространству интернета највише. Некада ипак треба мало сачекати. Накнадна памет је потцењена, нарочито у политичким стварима. А толико је понекад корисна, нарочито кад хоћете да извучете поуке из онога што се другима дешава.

Мени су занимљиве две слике које оцртавају оно што се Грчкој десило у овој години. Да ли је и колико Ципрас издао идеју на којој је победио? Питање, преведено у озбиљан политички језик, изгледа овако: шта је политичкој странци која на револуционарном курсу победи дозвољено као компромис када, доласком на власт, неизбежно постаје део естаблишмента који је хтела да сруши до темеља? Друго питање је: Ципрас или Варуфакис, ко је победник, морални и стварни, сада и у будућности? Не њих двојица као физичка лица од крви, меса и без кравата, него као два симбола.

Питања су повезана. Можда је напад Варуфакиса на Ципраса, од пре неколико дана, који овде сажимам у оптужбу за продају идеала на којима се победило на изборима, та повезница за лакше коментарисање.

Варуфакис је – по стандардном политичком тајмингу, пре него што је Ципрас отресао прашину с леђа и пре него што је ушао у кампању која ће свакако поправити његову тренутну позицију, лични оптимизам и крвну слику – одлучио да нападне. Да извуче из корица онај нож који је спаковао у ранац оног дана када је одлучио да инвестира у своју блиску политичку будућност и нестрпљиву сујету и оде из владе.

Оптужио је Ципраса за свашта, покушавајући да поентира оценом да је Ципрас желео да се промени када дође на власт и постане грчки Митеран. Ово показује да Варуфакис о политици не зна много. Да је можда симпатичан женама, али да никада неће разумети ни њих ни мушкарце као грађане и бираче. Да ће можда победити на неким будућим изборима, али да ће његова даља политичка судбина бити далеко од онога што сања, од позиције застрашујућег духа који револуционарно мења политички крвоток и дух Европе. Ни Ципрас није то на време схватио, али он ипак има неког политичког искуства, такта и грчког осећаја за грчку политику. Ципрас је направио Сиризу каква је она данас, али и каква је била када је била на врхунцу и победила. Варуфакис се – како се каже у вицу који је пре неколико месеци био популаран у Србији – само „накачио”.

Та оптужба да Ципрас хоће да буде Митеран кључна је када је реч о неразумевању суштине политике. Ципрас, наравно, ни изблиза није калибар Митерана. Компромиси које је направио нису добри и историјски као што су били Митеранови средином осамдесетих. Али, Митеран је нешто најзначајније и можда најуспешније што се десило европској левици у последњих 50 година. Човек који је на власт дошао на паролама које ни Ципрас није изговарао, на левичарској оштрини блиској Че Гевари, а онда после две године, у судару са реалношћу, успео је да промени све у свом програму, ипак нешто промени у Француској, допадне се Маргарет Тачер и легитимизује нову левицу као снагу која је способна да влада, а да не преплаши на смрт све који нешто раде, имају или планирају да инвестирају. Није, дакле, срамота желети да будеш као Митеран кад си левичар. Није срамота ни не успети, као Ципрас. Срамота је не разумети то, као што Варуфакис, у озбиљним годинама, не разуме.

Директор Trust Market Research