Пази шта желиш...

Одбијам да се прикључим било ком клубу који би ме желео за члана.

                                                                                             Гручо Маркс

Политичари у Србији напокон су спремни за Европу. Воде Србију ка Европској унији из правих разлога. Без сумње, процес приступања ће Србију направити бољим местом за живот обичног грађанина.

Критеријуми из Копенхагена дефинишу да ли је земља испунила услове за прикључење ЕУ. „Чланство подразумева да је земља кандидат достигла стабилност институција које гарантују демократију, владавину права, поштовање људских права, заштиту мањина, функционалну тржишну економију, као и да земља има капацитет да изађе на крај са силама тржишта и конкуренције у оквиру Европске уније.”

Зар не желимо све ово?

Као што смо видели у случају нових чланица у последњих 15 година, ова правила се строже примењују током приступног процеса него кад земља уђе у ЕУ.

Бугарској је дозвољено да се прикључи са запањујућом, ендемском корупцијом и без помисли на геј параду. Хрватска је охрабривана да обећа повратак избеглицама, да би после све било заборављено. Након приступања, Европа ретко шта замера својим чланицама, сем што тражи да остану верни кључним економским критеријумима. На пример, званична изјава портпарола ЕУ о ћирилици је ремек-дело заваравања и заташкавања. Најпре је рекао да није надлежан за то питање, а после да је „Европски комитет убеђен да ће Хрватска испунити националне и интернационалне обавезе”. Е, онда је у реду...

Ово су моји принципи, али ако вам се не свиђају... имам их ја још, нису ми то једини.

                                                                                                                 Гручо Маркс

Углавном, чиновници у Берлемону у својим „армани” оделима настављају по старом (просечно зарађују 78.503 евра годишње).

Нема сумње да је пут за земљу као што је Србија дугачак, али је потенцијално добар. У Британији за лист „Економист”, који је сада у кинеском власништву, кажу да је у праву око малих ствари, али да је погрешио код сваког већег политичког питања у последњих педесет година.

И ЕУ има сличну прошлост. Она лелуја од једне политичке катастрофе до друге.

Француска и Немачка из својих разлога прешле су пут од економског партнерства до европског федерализма. Тако је у Бриселу створена мамутска администрација коју грађани све више презиру. Раст националистичких партија у Великој Британији, Мађарској, Шведској, Француској и Немачкој, а и на другим местима, директан је резултат тврдоглавости и одсуства визије међу политичарима у Бриселу. После оргије проширења из 2004. и 2007. године, ЕУ је постепено отуђила народе које је требало да представља.

Добар пример је начин на који се третира Турска. Приступање Турске ЕУ заустављено је 2004. године, јер Турска није довољно радила на демократском управљању и економским реформама, као и због притиска неких држава чланица да се Турској не дозволи приступ ЕУ, нарочито Француске. Ово је убедило Анкару да неће бити прихваћена у унији, и Турска је постала уморна од титрања ЕУ и њеним арогантним представницима. Европски политичари су бескрајно причали о томе шта Турска треба да уради да би била „довољно добра” за чланство у ЕУ, уместо да похвале Турску за оно што је већ урађено. Истовремено, ширење ЕУ према Истоку и подршка Запада продемократском покрету у Украјини, са почетком „наранџасте револуције” 2004, означило је почетак још једне политичке трагедије за ЕУ. Владимир Путин више него једном искористио је конференцију безбедности у Минхену да би НАТО-у и ЕУ нагласио црвене границе Русије. Нико у Бриселу (или у Вашингтону) то није слушао.

Европска унија је наставила свој „drang nach Osten”. У мају 2008. почео је програм за подстицање просперитета у земљама као што је Украјина и најављено је њихово интегрисање у економски систем ЕУ. Потпуно очекивано, руски лидери овај план доживели су као непријатељски. Сергеј Лавров оптужио је ЕУ за покушај стварања „сфере утицаја” у источној Европи.

И поворка великих заблуда се наставља...

Политика представља уметност тражења невоље, коју проналази свуда; онда јој даје лошу дијагнозу и примењује погрешне лекове.

                                                                                                                   Гручо Маркс

Немачкој је потребна ЕУ да би штитила своје трговинске интересе, а само успутно страхује и од политичког распада Европе. Али као кредитор последње шансе, Немачка инсистира на контроли буџета, а онда и живота мање имућних Европљана. Налик је бездушном банкару. Наравно, мање имућни осећају ресантиман и прибојавају се да ће бити следећи на реду.

Грчка је третирана с посебним дивљаштвом. Грци јесу поступили неодговорно, али то важи и за све остале чланице ЕУ, укључујући и Немачку која је створила економску машину толико велику да није могла ни да почне да конзумира све што је произвела. Нова немачка самоувереност прети да уништи тридесет година немачке дипломатије.

Често посећујем Немачку и увек сам изненађен до које мере Немци не увиђају да их многи Европљани виде као арогантне силеџије. И не помаже кад франкфуртски аеродром може будзашто да купи 14 грчких аеродрома... а богати Немци и иначе су виђени да профитирају од грчке несреће. Немачка је управо пријавила рекордну трговинску добит, што је већа претња евру од Грчке. Да се закони ЕУ долично спроводе, Немачка би платила казну за угрожавање стабилности еврозоне и то пет година заредом, али то се неће десити.

Тајна живота је поштење и искреност, ако то успеш да лажираш, онда си успео.

                                                                                                                      Гручо Маркс

У оваквом окружењу, сувереност постаје уточиште. Занимљиво је пратити како Мађарска игнорише ЕУ, док Будимпешта реконструише свој политички систем да буде ауторитарнији и диже ограду да се заштити од миграната. Ауторитарност и национализам стари су лек за све, јер нико неће да буде следећа Грчка.

Дакле, треба ли Србија да приступи Европи? Дајте да видимо где ће Европа за седам или осам година бити, па нека онда Срби одлуче. Нико нормалан не улази у аутобус ако ни возач не види куда вози. „Вози, Мишко!”

И напослетку: протраћио сам време студирајући Карла, а требало је Груча.

Бивши помоћник генералног секретара УН