Балканизација медија

Амерички председник Барак Обама почео је недавно да скреће пажњу јавности на проблем „балканизације медија” у савременом друштву. Ова фраза може се чути у многим интервјуима које је Обама давао у скорије време. То је феномен који сте вероватно приметили свуда око себе, али сада je добио и назив и своје место у теорији.

Укратко, ради се о следећем: интернет и дигитални медији донели су људима могућност да хируршки прецизно бирају шта желе, а шта не желе да читају и гледају. Временом, људи почињу да прате мале медије који подржавају њихове личне ставове, на друштвеним мрежама прате искључиво људе са чијим се ставовима слажу, а све друге блокирају. На тај начин, стварају свој мали, изоловани медијски свет, унутар којег добијају искључиво потврду свега у шта су и раније веровали. Шансе да до њих допре текст који им може пољуљати неки став скоро да су никакве.

То је „балканизација медија”. За разлику од предигиталног доба, кад су људи имали само велике медије, у којима су могли чути различите ставове о различитим друштвеним питањима, сада све више улазимо у доба „балканизације”, када свако живи унутар своје медијске микродржаве, у којој се сви „становници” слажу око свега.

Узмимо за пример особу која има изразито десничарске ставове. Некада би таква особа могла да чује и мишљења либералнијих људи, свуда око себе. Данас ће на интернету пратити искључиво своје, десничарске медије, пратиће такве људе на „Твитеру” и „Фејсбуку” и сав медијски дискурс те особе састојаће се од хиљада и хиљада људи који једни друге подржавају у својим ставовима. Многима од њих може деловати сасвим реално, на пример, информација да Русија и Кина ускоро крећу у поход на Америку и да ће за коју годину, кад они победе, Србији бити враћено Косово и пола бивше СФРЈ и да ћемо бити огромна држава као у време цара Душана.

Тако долазимо до апсурда да је интернет, који је требао да донесе слободу информисања, заправо произвео огроман број људи са изузетно „зацементираним” ставовима, који су често веома далеко од реалности. Права геј популације? Било каква деловања ЛГБТ невладиних организација не допиру унутар ових „балканизованих” медијских микродржава.

„Балканизација медија” је карактеристична по томе што једнако захвата све друштвене групе. Приметио сам да чак и људи из такозваног либералног миљеа осипају дрвље и камење када неки „њихов” медиј објави колумну у којој се ставови аутора не поклапају са ставовима унутар њихове микродржаве. Тако, на пример, у „Политици” су се неколико пута појавили ауторски текстови који се не уклапају у феминистичке ставове. Сваки пут на друштвеним мрежама би настао хаос и многи коментатори су тврдили да таквим људима није место у „Политици”; или, на пример, недавно је списатељица Наталија Девић у једном другом „либералном” листу написала како јој смета све више странаца у Београду. Са тим ставом се не слажем, али далеко од тога да бих аутора тог текста назвао ксенофобом и фашистом или да бих тражио да му укину колумну, као што је била реакција на мрежама.

Зашто се ово дешава? Зато што је људима већ постало нормално живљење унутар своје „кројене по мери” медијске државе, у којој сви имају једнаке ставове. Појава различитости мишљења, која се традиционално одувек ценила, сада је постала нешто што се осуђује. Свако ко напише став изван догматског устава либералне медијске државице аутоматски постаје „фашиста”.

У медијском смислу, данас постоје многе „балканизоване” државице. На пример, ја живим у некаквој „дигитално-информационој” држави. Пратим углавном такве портале и такве људе на мрежама, такозване „миленијале”. Унутар моје државе делује као да су дигитални медији и интернет једино занимање које постоји, као и да је информациона технологија најбоље решење за све друштвене проблеме и кризе било где у свету. Наравно да је то сасвим ван реалности.

Када одем и прочитам шта се дешава унутар других медијских држава, добијем какву-такву објективну слику. Ипак, проблем је што већина људи то не ради. Сви углавном седе и учвршћују бетонске зидове око себе. Зато ће ово бити један од главних проблема са којима ће дигитални медији морати да се изборе у будућности.

Факултет за медије и комуникације