Две Србије

Прича о две Србије испричана је. То што се и даље о њој говори не значи да се има још пуно тога рећи. Неки догађај стави је у жижу јавне расправе, али тај сукоб погледа на српску стварност нема више плодност потребну да би се било шта објаснило. Разлог је једноставан: постоји више варијанти две Србије, у зависности од критеријума који се узима као вододелница. Свако искуство живота, при том, носи са собом и одређено разумевање окружења и услова у којима се живот одвија. Искуства избеглиштва или ратног страдања обликовала су погледе на свет великог броја наших суграђана, искуства због којих, на пример, није необично што су имали мало разумевања за извињење Бориса Тадића упућено хрватском народу.

Живот у изолацији, насилна лишеност сваке перспективе и осећање безнађа током деведесетих утицало је на другу групу, при чему су нарочито били погођени најобразованији. Из тог психо-политичког миљеа настала је "грађанска" Србија, партнер оној "патриотској" у постпетооктобарском светоназорском конфликту. Међутим, док се последњих година око сваког иоле битнијег политичког питања водила жестока полемика по реченој линији поделе, српско друштво се променило у мери која дискредитује покушаје да се садашње социјалне тензије истинито појме увежбаним аргументацијама из инвентара сукоба "две Србије".

Друштвени положај многих који су чинили "грађанску" Србију се битно променио. Један део елите образованих је, поглавито у великим урбаним срединама, ставио своје знање на располагање новим власницима српске привреде. Процес легализације и, не мање битно, легитимизације капитала стеченог под Милошевићевим режимом, подразумевао је учешће "белих крагни", стручњака различитих профила, да, за своје нове послодавце, капитал сачувају и увећају. Дабоме, крупне погодбе су прављене на релацији политичари – тајкуни, али "фине радове" су извршавали високообразовани кадрови, неретко регрутовани из тврдог језгра некадашњих "шетача" по београдским булеварима. Посебно је спорна улога интелектуалаца – професора универзитета, новинара, уметника и других перјаница херојског времена опозиционог деловања – који су преко ноћи ватрену реторику отпора заменили транзиционим новоговором, упадљиво неосетљивим за муке и невоље просечног грађанина Србије. Уместо некадашњих позива народу на побуну, емитоване су поруке (с)трпљивости и апели за разумевање порођајних мука новог поретка моћи. Савезништво народног гнева и идеологије нове политичке елите на послу рушења омраженог режима, показало се, било је кратког даха. Саборци су се једни других одрекли. На једној страни "корумпирани политичари", на другој "народ који не разуме да се време променило" и зато подлеже демагогији радикала.

Ако је некад идеја "грађанске" Србије и имала социјалну базу, сада је дефинитивно више нема. Она се раздробила у више социо-политичких светоназора, од којих се неки дају већ сасвим јасно разазнати. Прибежиште аполитичности као пожељног става према проблемима заједнице засновано је на апсурдном уверењу да се у развијеним демократијама људи не интересују за политику. Периферна укљученост у токове новца и моћи код неких је резултирала повишеним степеном разумевања за економске последице деведесетих и политичке прилике после 5. октобра. Клијенти политичких странака који су се докопали каквих-таквих намештења у својим локалним срединама не показују ни жељу ни вољу да преиспитују одлуке централа из разлога које не треба подробно експлицирати. Малобројни незадовољници и губитници у унутарстраначким обрачунима, високообразовани који се нису ухлебили код домаћих тајкуна или раде за стране фирме, велеградска елита и млади људи који, оправдано, одбијају да прихвате дато стање ствари, чине ткиво екстремно грађанског политичког корпуса.

"Патриотска" Србија, упркос привиду монолитности, заправо једини заједнички именитељ има у незадовољству резултатима транзиције и политичкој злоупотреби њених последица. Инфузије родољубивог адреналина убризгаване су куд и камо успешније од стране западних сила и њихове политике кажњавања Србије, него од стране домаћих актера. Презир који је постпетооктобарска политичка елита понекад показивала према грађанима, спремно дисквалификујући сваког неистомишљеника, говори о недостатку слуха за "vox populi", без којег рушење Милошевића не би било могуће.

Професор филозофије