Dve Srbije

Priča o dve Srbije ispričana je. To što se i dalje o njoj govori ne znači da se ima još puno toga reći. Neki događaj stavi je u žižu javne rasprave, ali taj sukob pogleda na srpsku stvarnost nema više plodnost potrebnu da bi se bilo šta objasnilo. Razlog je jednostavan: postoji više varijanti dve Srbije, u zavisnosti od kriterijuma koji se uzima kao vododelnica. Svako iskustvo života, pri tom, nosi sa sobom i određeno razumevanje okruženja i uslova u kojima se život odvija. Iskustva izbeglištva ili ratnog stradanja oblikovala su poglede na svet velikog broja naših sugrađana, iskustva zbog kojih, na primer, nije neobično što su imali malo razumevanja za izvinjenje Borisa Tadića upućeno hrvatskom narodu.

Život u izolaciji, nasilna lišenost svake perspektive i osećanje beznađa tokom devedesetih uticalo je na drugu grupu, pri čemu su naročito bili pogođeni najobrazovaniji. Iz tog psiho-političkog miljea nastala je "građanska" Srbija, partner onoj "patriotskoj" u postpetooktobarskom svetonazorskom konfliktu. Međutim, dok se poslednjih godina oko svakog iole bitnijeg političkog pitanja vodila žestoka polemika po rečenoj liniji podele, srpsko društvo se promenilo u meri koja diskredituje pokušaje da se sadašnje socijalne tenzije istinito pojme uvežbanim argumentacijama iz inventara sukoba "dve Srbije".

Društveni položaj mnogih koji su činili "građansku" Srbiju se bitno promenio. Jedan deo elite obrazovanih je, poglavito u velikim urbanim sredinama, stavio svoje znanje na raspolaganje novim vlasnicima srpske privrede. Proces legalizacije i, ne manje bitno, legitimizacije kapitala stečenog pod Miloševićevim režimom, podrazumevao je učešće "belih kragni", stručnjaka različitih profila, da, za svoje nove poslodavce, kapital sačuvaju i uvećaju. Dabome, krupne pogodbe su pravljene na relaciji političari – tajkuni, ali "fine radove" su izvršavali visokoobrazovani kadrovi, neretko regrutovani iz tvrdog jezgra nekadašnjih "šetača" po beogradskim bulevarima. Posebno je sporna uloga intelektualaca – profesora univerziteta, novinara, umetnika i drugih perjanica herojskog vremena opozicionog delovanja – koji su preko noći vatrenu retoriku otpora zamenili tranzicionim novogovorom, upadljivo neosetljivim za muke i nevolje prosečnog građanina Srbije. Umesto nekadašnjih poziva narodu na pobunu, emitovane su poruke (s)trpljivosti i apeli za razumevanje porođajnih muka novog poretka moći. Savezništvo narodnog gneva i ideologije nove političke elite na poslu rušenja omraženog režima, pokazalo se, bilo je kratkog daha. Saborci su se jedni drugih odrekli. Na jednoj strani "korumpirani političari", na drugoj "narod koji ne razume da se vreme promenilo" i zato podleže demagogiji radikala.

Ako je nekad ideja "građanske" Srbije i imala socijalnu bazu, sada je definitivno više nema. Ona se razdrobila u više socio-političkih svetonazora, od kojih se neki daju već sasvim jasno razaznati. Pribežište apolitičnosti kao poželjnog stava prema problemima zajednice zasnovano je na apsurdnom uverenju da se u razvijenim demokratijama ljudi ne interesuju za politiku. Periferna uključenost u tokove novca i moći kod nekih je rezultirala povišenim stepenom razumevanja za ekonomske posledice devedesetih i političke prilike posle 5. oktobra. Klijenti političkih stranaka koji su se dokopali kakvih-takvih nameštenja u svojim lokalnim sredinama ne pokazuju ni želju ni volju da preispituju odluke centrala iz razloga koje ne treba podrobno eksplicirati. Malobrojni nezadovoljnici i gubitnici u unutarstranačkim obračunima, visokoobrazovani koji se nisu uhlebili kod domaćih tajkuna ili rade za strane firme, velegradska elita i mladi ljudi koji, opravdano, odbijaju da prihvate dato stanje stvari, čine tkivo ekstremno građanskog političkog korpusa.

"Patriotska" Srbija, uprkos prividu monolitnosti, zapravo jedini zajednički imenitelj ima u nezadovoljstvu rezultatima tranzicije i političkoj zloupotrebi njenih posledica. Infuzije rodoljubivog adrenalina ubrizgavane su kud i kamo uspešnije od strane zapadnih sila i njihove politike kažnjavanja Srbije, nego od strane domaćih aktera. Prezir koji je postpetooktobarska politička elita ponekad pokazivala prema građanima, spremno diskvalifikujući svakog neistomišljenika, govori o nedostatku sluha za "vox populi", bez kojeg rušenje Miloševića ne bi bilo moguće.

Profesor filozofije