Туга на крову света

Венеција, Лидо – Где да пронађеш боље место за побуну испред очију међународне јавности неголи на венецијанском Лиду. Свуда около грандиозног црвеног тепиха испред палате Гранде, тог централног фестивалског седишта, зује камере из целог света. Ако хоћеш публицитет, намести се баш ту.

Знају то врло добро и запослени у италијанском министарству културе и туризма из области Венето, те су зато и организовали штрајк испред палате Гранде тик пред церемонију свечаног отварања 72. Мостре.

Протестовали су бучно. Незадовољни су важећим законом у области културе којим се, према њиховом мишљењу, „континуирано дозвољава утицај политичких класа и бирократизованог менаџмента, а уништава било каква могућност заштите и развоја културног и уметничког наслеђа у целој земљи”. Уместо високо образованих културних посленика, на водећа места се постављају политички пиони и надобудни менаџери. Музеји и позоришта су у проблемима. Запослени у сектору културе од новембра 2014. године чекају и на исплату додатних средстава за одобрено професионално усавршавање и освојена признања... И још много тога се могло чути током протеста, а све своје захтеве незадовољни културни запосленици ставили су на званични папир уз захтев да их лично прими италијански министар за културу и туризам Дарио Франческини.

Из филма „Еверест” Балтазара Кормакура

И док су незадовољници окупирали простор око црвеног тепиха, по њему су већ почели да шетају представници екипе филма „Еверест”, којем је припала част да започне 72. издање најстаријег и једног од најпрестижнијих филмских фестивала на свету. Највише хистерије међу публиком изазвала је појава глумца Џејка Џиленхала. Ни остали из екипе нису прошли лоше. Добро је прошао и сам филм код оних којима не сметају специјалне наочаре за гледање тродимензионалног филма и код свих оних које је једна од многих трагичних прича са похода освајања Монт Евереста дирнула и узбудила.

Да ли сам била међу таквима? Искрено – и нисам баш. Прво, не видим сврху снимања класично наративних драмских филмова 3Д технологијом. Она се и није показала толико делотворном нити сасвим оправданом у случају „Евереста”. Друго, не спадам међу оне који се диве екстремним спортовима нити спортистима којима је основно погонско гориво натпросечна количина адреналина, велики его, огроман авантуризам. Самим тим се не дивим ни екстремном алпинизму, каквим сматрам пењање на највиши планински врх на свету. Једноставно, не видим сврху толиког коцкања са животом и толиког „чачкања” мајке природе, а Балтазар Кормакур са „Еверестом” није ми помогао да коначно прогледам.

Овај талентовани исландски редитељ своје најбоље филмове (а снимио их је већ 10) понудио је у својој раној стваралачкој фази, али је код њега добро то што се са „холивудским трансфером” није сасвим искварио. Држи се својих стандардних жанровских параметара, па и мотива – преживљавање у нељудским природним условима. После дубина леденог мора у минималистичком филму „Дубина”, Кормакур сада иде до крајњих висина, до самог крова света – хималајског врха Еверест, чије је освајање заправо огромна метафора за било коју врсту „велике амбиције” у животу.

Овако гледано, „Еверест” има много врлина, а мане се своде на недовољно разрађену мотивацију ликова, којих у филму има много. Кормакуров филм је инспирисан истинитим догађајима из 1996. када је у снажној снежној олуји током силаска са освојеног врха страдало чак осам веома искусних и светски познатих пењача из два супарничка тима. Било је то доба такозваног планинског лудила и велике комерцијализације Евереста. Са алпинистима су ишли и новинари и фото-репортери, попут Џона Краукера, са чијом се књигом описа трагичних догађаја нису сви преживели сложили. Доста тога у филму је и плод стваралачке (и сценаристичке) имагинације са доста „шупљина”.

(Фото Ројтерс)

Узбуђења не мањка, та ово је холивудски авантуристички трилер који се сасвим лепо гледа! У главним улогама су Џејсон Кларк, Џош Бролин, Џон Хокс. Џејк Џиленхал као један од настрадалих планинара, на разочарање својих „фанова”, сведен је на споредну улогу. Приказивачка права овог филма за Србију у поседу су куће „Тарамаунт” тако да ће и београдска публика за који дан моћи да га види и спозна зашто Балтазар Кормакур каже: „Пејзажи и време су део мене и мог одрастања на Исланду на којем нас стално активни вулкан подсећа на моћ мајке природе. Одувек сам сањао о Евересту, али нисам никада мислио да ће он постати део мог животног путовања.”

Додуше, Кормакур је само део филма снимио у припремном кампу у подножју Евереста. Хималајске врхове у филму „глуме” италијански Алпи и декори у римском студију. И сада, коме то још није јасно зашто је баш „Еверест” отворио 72. Венецију?