Свако на свој начин

Колико дуго траје отимање српске земље? Као релативно млад човек могу само рећи: откако знам за себе. Прва таква свесна чињеница десила се у основној школи. На почетку петог разреда прешао сам из старог у потпуно ново додатно одељење које су углавном чинила деца из лесковачког приградског насеља Анчићи. Мени, коме је лесковачки дијалект дуго био појам за универзални и књижевни језик, дијалект те деце (за дивно чудо, користили су већину падежа) упућивао ме је на то да су пристигли из неких других крајева. Није прошао ни дан, а ми смо већ заједно играли фудбал, јурили по околним мочварама, клизали се на залеђеним периферијским потоцима. Често би нас наши родитељи пуштали да преноћимо једни код других. Та деца, сада моји животни другови, углавном су били „делови таласа” који су под тадашњим „непостојећим” притисцима напуштали Косово. То је мој први сусрет са избеглицама из колевке.

Последњи такав сусрет био је када ме је Здравко, тадашњи декан Медицинског факултета из Приштине, са привременим седиштем у Косовској Митровици, позвао да студентима одржим предавање. Ова силом изнуђена адреса факултета, као и поглед на Косовску Митровицу са околног брда, два су врло болна тренутка мога идентитета. Нас неколико стојимо у мраку наслоњени на зид цркве и гледамо одозго светла града која не знају која су српска, а која албанска. Здравко зна. Мора. Видиш, ово је њихово, ова зграда је наша, ова кућа није... Он ми прича, а ја не могу да верујем да гето и даље постоји, да смо у њему, да они који га чувају уједно га и затварају. Рефлектујем све то на мој Лесковац: како би било да са Хисара некоме из Ниша објашњавам где су наше, а где њихове куће? Како је сада нашим људима који су на силу странци у својој светој земљи? Како је када још увек одјекује: „Куд год да кренем теби се враћам поново?”

Сада када нам узимају оно што генерације врабаца знају да је наше, остаје нам да се боримо и повратимо своје. Да почнемо са неким основним стварима, ако се ми и наша деца тако понашамо, вратићемо.

Онај ко је Србин не треба у свему да се слаже с осталим Србима, али када се говори о земљи, нема дилема: сви Срби заједно у једној земљи. Почнимо да се на демократски радикалностручни било који начин боримо за земљу без босанских, без косовских Срба (ко ли смисли те изразе – јесу ли Срби из Србије „српски Срби”?). Та земља треба да буде земља Срба са Републиком Српском, са Косовом, са свим просторима на којима живе Срби и сви они који ту земљу третирају као своју. Хитно треба престати с проценама да су „следећи Војводина и Санџак”, да ће „остати Београдски пашалук” и с осталим подсвесним експлозивним направама. Ко то ради, подрива суверенитет државе. Ко то пропагира, државни је непријатељ. Доста је било гутања горких пилула преписаних од некога ко не зна ништа о нама, нашим вековним мукама, ранама, победама, поносу, падовима и успонима. Ако неки мисле да ово пише великосрпски националиста – не пише, ради се о присвојним заменицама „моје, своје, наше”. А ако ипак јесам великосрпски националиста, нисам такав рођен, други су утицали да будем такав. Ако су Немци могли да се уједине не користећи фразе „Велика Немачка” и „национализам”, онда и ја као Србин имам право да се залажем за уједињене свих Срба и Србију у којој Срби воде главну реч, а не неки plastic fast food man који нема појма да су наше цркве старије од Америке. Или, када их питам: да ли знате где је Србија, кажу, наравно, у Африци. Недавно ме је један такав питао да ли ми у Србији имамо ТВ? Па, не може неко ко не зна да је Косово део нашег метаболизма стално да одлучује о томе где ћемо и како ми Срби живети, шта је најбоље за нас, да нам признањем Косова „чине услугу”, како недавно рече немачки министар спољних послова. Сећамо се једног таквог у жутом џемперу који није ни трепнуо када је његово признање Хрватске распалило ватру. Како би било да Кројцберг, део Берлина, прогласи независност јер су тамо Турци већинско становништво? Како би било да Калифорнија прокламује независност јер има толико Латиноамериканаца да је спанглиш скоро официјелни језик? Како би било да целокупно становништво Србије питамо шта са Косовом? Како би било да демократске аршине примењујемо свуда подједнако?

Елем, због свих игнорантских поступака и неправди од стране површно исклесаних бирократа бескичмењака, Срби и сви ви који желите једну земљу – не остаје нам ништа друго до заједничка борба све до коначног уједињења. Свако на свој начин и увек гласније за моју, своју, нашу земљу.