Америка је спремна за жену председника

Организацијом добротворне вечере за помоћ деци оболелој од аутизма у београдском хотелу „Хајат” Лин Монтгомери je недавно поново окупила економску и политичку елиту Србије. Супруга бившег америчког амбасадора у Београду Била Монтгомерија са супругом и најмлађом кћерком живи у Дубровнику и већ пет година је на месту продекана на катедри за енглески језик БК универзитета. Уз то, предаје правну етику на Правном факултету у Новом Саду и пословну етику на Економском факултету у Осијеку. Лин Монтгомери je недавно пружила јавну подршку Хилари Клинтон, а на питање да ли је ова подршка била мотивисана њеним искреним уверењем да су Сједињене Државе спремне за жену у Белој кући, одговара:

– Уверена сам да јесте. Лично бих била веома задовољна када би Хилари Клинтон постала председник, јер би то била снажна порука свим женама широм планете да имају једнака права као и мушкарци, укључујући и право да владају најмоћнијом земљом света. С друге стране, морам да признам да сам веома забринута због њеног садашњег понашања – када је почела да губи, почела је да игра на карту расизма и религије што не приличи једном демократском кандидату. Америка је мултирасна и мултирелигиозна земља и сваки паметан политичар то мора да има на уму када се обраћа бирачима, нарочито када напада свог противкандидата из исте партије. Ви не можете у 21. веку да постављате питање да ли је Америка спремна да гласа за некога чије је средње име Хусеин и за некога ко је ишао у медресу, јер знате који је одговор на та питања. 

Ја сам, међутим, убеђена да „пуцањем” из тешке артиљерије „диригује” Бил Клинтон. Мислим и да он има превелики утицај на понашање њеног изборног штаба и да је ово последњи тренутак да се повуче и почне да се понаша онако како се понаша супруга Барака Обаме – подржава га, али политички дистанцирано. Када посматрате понашање Хилариног противкандидата, морате признати да се он потпуно издигао изнад личних увреда и квалификација, јер је свестан чињенице да, када једном отворите нечију фиоку приватности, ништа више неће бити тема осим „прљавог веша”. Да поентирам, иако мислим да је Америка спремна за жену председника, ја не желим да видим жену у Белој кући по сваку цену.

„Вашингтон пост” тврди да су ово најнеизвеснији избори у целој америчкој историји и да још није јасно која ће предрасуда имати снажнији утицај на њихов исход – расизам или мизогинија. Да ли је Америка, по вашем мишљењу, спремна за коначни обрачун са родним и расним стеротипом?

– Мислим да јесте и волела бих да кроз врата Беле куће коначно уђе тамнопути председник. С друге стране, свесна сам да многи људи имају родне и расне предрасуде и да свет посматрају кроз наочаре конзервативизма. Ја сам упознала Хилари Клинтон, неколико пута сам са њом пила чај у Белој кући и морам рећи да је она на мене оставила изванредан утисак. Она има јаче образовне и стручне квалификације од Обаме (занимљива је подударност да су обоје адвокати), урадила је сјајан посао као сенатор и показала да је упорна, истрајна и борбена. С друге стране, Обама је постао миљеник Америке, јер у великој мери подсећа на Кенедија – шармантан је, образован и сјајан говорник. Мислим да ће на крају Барак Обама бити кандидат демократа, али исто тако знам да би републиканци били много срећнији да им супарник буде демократски кандидат жена. Џон Мекејн би, без икакве сумње, играо на карту њене емотивне и брачне прошлости и – победио би.

Многи политички аналитичари склони су тврдњи да је Хиларин политички успон почео оног тренутка када је опростила Клинтону превару. Циници би рекли да је након најпознатије секс афере у америчкој историји између Хилари и Била Клинтона склопљен емотивно-политички споразум–  ја ћу теби опростити, а ти ћеш мене подржати у трци за председника на будућим председничким изборима?

– Слажем се са вама. Хилари је, без икакве сумње, била веома повређена, љута, бесна и понижена, али је одлучила да жртвује своје достојанство на олтару политичких амбиција. Она је одавно бацила око на Белу кућу и никад нећемо сазнати да ли јој је секс-афера помогла или одмогла у политичком успону. Њен јавни опроштај поларизовао је ставове америчких жена и не можемо да се не запитамо ко ће на предстојећим изборима гласати за њу – да ли (само) оне које би опростиле мужу превару или већина. Американке могу да имају проблем у идентификацији са Хилари, јер се типична америчка жена разводи ако сазна да је муж вара. Она је финансијски збринута, ако се разведе добија половину његове плате и половину заједничке имовине – без обзира на то да ли је домаћица или директор банке. Другим речима, нема интерес да остане са њим у браку. Хилари је очигледно имала. Ја не желим да судим о њеном потезу, јер не желим да неко о мени суди. Али, свакако ће бити веома занимљиво посматрати да ли ће се она развести ако изгуби изборе.

Да ли је Хилари заслужна за редефинисање тезе да „иза сваког успешног мушкарца стоји јака жена” и њен преображај у нови постулат „иза сваке успешне жене стоји јак мушкарац” и да ли је то у супротности са базичним феминистичким ставовима?

– Успешна жена поред себе мора да има јаког мушкарца, односно партнера који је сигуран у своју мушкост, сексуалност, моћ и знање. Само такав мушкарац неће да се осети угроженим поред јаке жене. Са несигурним мушкарцима имате пуне руке посла и проблема. Без обзира на то да ли сте председница државе или домаћица.

Да ли кроз јавну подршку Лин Монтгомери јавности шаље поруку да и она има политичке амбиције?

– Мислим да свака социјално и политички свесна особа добије порив да се бави политиком када види шта се дешава у свету. Међутим, много жена мисли да је то веома прљава игра у којој морате да играте грубо и „прљаво” да бисте успели. Нисам сигурна да ја поседујем особине које су потребне у тој игри преживљавања. Светом политике владају мушкарци и пред женом је типична дилема – да ли ће прихватити њихова правила игре и играти „мушки” или ће стварати нови систем.

Осим тога, постоји велики проблем у перцепцији жене политичара. Примера ради, ако она воли моћ и контролу, ако нема „длаке на језику” и ако испољава социјално дозвољену границу агресивности, јавност ће је назвати хистеричном, емотивном и фрустрираном. Типична илустрација за ту тврдњу јесте начин на који се део америчке јавности односи према Хилари Клинтон, коју назива „бела кучка”. С друге стране, јавност очекује од мушкарца политичара да има исте те особине.

У вашој последњој књизи анализирате феномен брачних уговора од старе Грчке до 21. века, развијајући једну од базичних Хегелових теза да је етичност брачних и породичних односа предуслов свих етичних односа у друштву.

– Мислим да је то веома логичан постулат. Ако неко није етичан у браку, како можемо очекивати да ће се етично понашати на јавној сцени – нарочито у политици, праву, здравству. Мислим да је снажан правни систем регулатор етичног понашања – етика почиње са санкционисањем лошег понашања. Ако ви знате да ћете приликом развода брака изгубити половину имовине стечене у браку и да ћете давати супрузи половину плате као алиментацију, два пута ћете размислити да ли ћете је варати. Ако урадите нешто лоше и то прође некажњено, ви ћете наставити са таквим понашањем.

Ви често заступате тезу да је суштина феминизма у 21. веку да жене треба да пружају подршку једна другој?

– Жене су одгајане да буду конкуренција једна другој, уместо да подржавају једна другу. Ја много времена проводом у менторском раду са студентима и мислим да би свака жена, која се налази у средњем животном добу, требало да за свој посао обучава једну младу жену – без обзира на то да ли је запослена у здравству, просвети, бизнису или политици. Умрежавање и подршка су суштина феминизма у 21. веку.