Случај службеница ПТТ

Далеко је догурала бахатост у земљи у којој се службеница поште под хитно премешта у провинцију само зато што је свој посао обављала у складу са предвиђеним процедурама.

Нов допринос колекцији осионог понашања дао је министар финансија, исти онај који је ономад објашњавао да пензије треба смањити више него плате, јер пензионери не троше на одећу.
Елем, министар Душан Вујовић је у својству грађанина Душана Вујовића заборавио оно што је живећи у САД морао да научи: да нико није изнад закона и да мора да полира своје понашање. Уместо тога, себи је допустио излив темперамента када му је службеница у пошти на Дедињу тражила да пре новчане трансакције покаже личну карту.

„Да ли знате ко сам ја?”, просиктао је министар култним исказом надмености која се у Србији стиче само на две локације: бављењем политиком или боравком на савским сплавовима.
„Не”, узвратила је шалтерска службеница београдске Поште број 33. „Не”, рекла је и управница коју је министар одмах позвао. Нису ни сањале колико ће их коштати њихова неопростива необавештеност.

Пониженог интегритета, осакаћене сујете, са отвореним преломом карактера министар мора да се одмах пожалио директору „Поште Србије” Милану Кркобабићу. Чему уосталом служе коалициони партнери који су дали омерту да ће један другоме увек бити на услузи. И у добру и у злу.
Иако демантује да је звао Кркобабића, како би онда овај – Кркобабић – могао да му брзином светлости пружи сатисфакцију: службенице ПТТ које су себи допустиле ничим објашњив луксуз да не препознају министра одмах су пребачене на рад у пошту у Младеновцу.

Вујовић мора да је себи у браду промрмљао: тако им и треба када по телевизији гледају ријалитије, а не озбиљне емисије у којима народу објашњавам како у преговорима са ММФ-ом чиним надљудске напоре да му – народу – буде боље.

Још мора да је помислио да су две службенице добро прошле: могао је да се позове на свој омиљени концепт рационализације – што је еуфемизам за отпуштања – како народ више не би плаћао бирократе који ништа не раде, обећавајући да ће онима који буду отпуштени бити много боље.

Могао је да позове руског амбасадора, који би му са задовољством испунио жељу да две политичке аналфабете буду послате за Магаданску област, на далеком истоку Русије. Но, не би он, као демократа у души, ипак ишао тако далеко. Није Зоро осветник.

Када су „Блиц“ и телевизија „Н-1” преузели „случај”, директор Кркобабић добио је прилику да типично искаже сву своју лојалност власти. „Ко не може да препозна министра Вујовића?”, изјавио је у чуду као да је реч о Бараку Обами, Владимиру Путину, или барем Новаку Ђоковићу.
Пошто је заборавио на ону да „није страшно што се неко коцка, већ хоће да се вади”, директор је запенушао да објасни да премештај службеница нема ама баш никакве везе са игнорантским незнањем чија је жртва био министар Вујовић.

„Процес рада у ’Пошти Србије’ је такав да захтева да се одређени људи у одређеним временским периодима у зависности од обима посла ротирају и мењају своја радна места у оквиру постојећих радних јединица. То је радна јединица Савски венац, тако да нема ништа необичног у томе. То је једна редовна процедура”, рече директор Кркобабић и остаде жив.

„Одређени људи у одређеним временским периодима.” Ретко трапаво објашњење у стилу „више пажње разним питањима”. Зар ће неко заиста поверовати да од свих 15.000 запослених у пошти баш две ПТТ службенице промптно, без претходне најаве каква би била уобичајена, доспеју на листу за трансфер?

Ко ће ме разуверити да – уместо да буду похваљене што поштују процедуру – нису прекомандоване по казни, по пријави министра чији се телевизични его срушио пред шалтером дедињске поште? Директорово објашњење је увреда интелигенције.

Можда је и тачно оно што тврди министар, изнервиран получасовним стајањем у реду: да је шалтерска службеница „одуговлачила са послом”. Па шта? Зар сви ми смртници нисмо толико пута дреждали у реду?

Или министар можда очекује да се по поштама Србије успостави ВИП стаза, на чијим ће шалтерима радити само службеници који су претходно положили тестове. Само онај ко на питање „Ко је човек на слици?” одговори „Вујовић” добиће посао.

Раднице поште, како тврди Кркобабић, нису уложиле жалбу на премештај. Како би се жалиле престрављене силом државе, која се на њих обрушила у министровом обличју?

На реду би требало да буду синдикати, номинални заштитници права запослених. Нека заштите две службенице од Вујовићеве реакције, која се сасвим уклапа у филм „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ”, култно остварење Душана Макавејева, који описује друштво које је само наизглед здраво.

Да ли се то кинематографски „црни талас“ из 1967. вратио у српску бирократску стварност 2015?
Министар који понизно прећути оштру опаску премијера, али своју величину и строгоћу тренира у пошти, махом ћути. Типичан бициклиста: на горе се савија, на доле притиска.

У нормалној земљи министар Вујовић би имао две опције. Прва је да, пошто се на овај начин начинио „препознатљивим”, поднесе оставку. Друга је да се јавно извини службеницама ПТТ, које су само поштовале правила која важе за све грађане Србије. Вујовић би требало да инсистира да се обе врате на радно место истом брзином којом су протеране. Био би то чин прихватања одговорности.

У супротном, уколико све остане овако како је сада, министар Вујовић је себе озбиљно дисквалификовао. Како да верујем човеку који каже да у преговорима са ММФ-ом стално има на уму добробит осиромашеног народа, док прикрива поскупљење струје да не би народ „психолошки оптерећивао”? Како да му верујем уколико прихвати да због његове осионости две жене буду драконски кажњене?