И Нушић је предводио демонстрације

Кад је пре једног века, 1908. године, Аустроугарска монархија самовољно прогласила анексију Босне и Херцеговине, без споразума са осталим силама тог времена, у Србији је настало опште огорчење, „јер су Срби били дирнути у најосетљивија национална осећања”.

У Београду и целој земљи одржани су протестни митинзи и тражена је од владе активнија политика, а сам народ је био готов на свако пожртвовање.

У брoју од 8. октобра београдска „Пoлитика” објавила је уводни чланак Јована Дучића под насловом „Отаџбина је у опасности”, наводи Миливој Мима Предић у књизи „Нушић у причама”, чије репринт издање је објављено 1989. године.

Зет нашег највећег комедиографа наводи да је Нушић „чим се ’Политика’ појавила у продаји кренуо из редакције, која се онда налазила на Теразијама, с добошаром и барјактарем, пут Споменика кнезу Михаилу.”

Барјактар је био познати црногорски јунак Mилутин звани Телеграф, a барјак је позајмљен од Светозара Вукадиновића, тадашњег директора осигуравајућег друштва „Росија”.

Добошар Андрија, цалкелнер од „Балкана” који је и у војсци био добошар, кад је „чуо да се пред ’Политиком’ скупљају манифестанти, бацио је своју сервијету, скинуо белу блузу, натакао шешир на главу, оставио ненаплаћене цехове, дохватио онај општински добош и полетео пред ’Политику’”, наводи Предић.

„Иако размак од редакције до споменика није био велики, на том кратком простору зачас се прикупила огромна маса света… Шетачи су напуштали шетњу, трговачка омладина напуштала радње и муштерије, а кад је маса стигла пред споменик, глумци су напустили пробу и полетели на митинг. Маса је викала ’доле Аустрија, рат Аустрији!’.

Кад се Нушић попео на подножје споменика, било је окупљено више од хиљаду људи и сви су се намах утишали да чују говор, који је Нушић почео оним насловом из ’Политике’, као некада Дантон: „Браћо, отаџбина је у опасности!...’ Маса је све више расла и закрчила цео широки простор на све стране око споменика”.

„То се понављало пуна три дана. Добар део те гомиле није се ни ноћу разилазио, а Нушић је донео један сто и почео уписивати добровољце (тзв. легију смрти), који су имали да пређу Дрину и упадну у Босну... Трећега дана, после једног распаљивог Нушићевог говора, маса почне викати:’Рат Аустрији! Пред министарство, сви пред министарство!’ Није се имало куда. Маса је постала господар. Како се у томе тренутку ту створио један оседлани бели коњ, нико ни до данас не уме да објасни. Неко донесе Нушићу један бурски шешир, натаче му на главу, попеше га на коња и маса крену пред министарство спољних послова и унутрашњих дела.”

„Кад је маса стигла пред зграду, није била задовољна поклицима, већ је хтела да продре и у само министарство и допре до владе да јој изнесе своје захтеве. Из задњих редова допирали су узвици: ’Улази! Шта чекаш?’ Тај се узвик развио по целој гомили и предњи редови потиснуше Нушићевог коња према улазу. Коњ није имао куда, пође напред и потиснут од гомиле поче се пењати на први и други степеник, и то тако спретно, као да је био из из циркуса”, пише Предић.

„У томе тренутку излете стари министарски момак, Јово… па видећи Нушића на коњу узвикну:

’Не, побогу, господине Нушићу, с коњем у министарство!’ И ухвати коња за узде.

’Mоре пусти, Јово, није ово први ни последњи коњ који улази у министарство иностраних дела’, одговори му Нушић, али ипак сиђе са коња и окупи око себе главне манифестанте да се с њима посаветује шта ће даље да почну”.

За то време, како наводи Предић, у сали за министарске седнице, која је била с улице и имала велики балкон Министарски савет је баш заседао, заједно са шефовима свих странака и решавао шта да предузме.

„Милован Миловановић, министар спољних послова, полете на балкон да види каква је то граја, па се брзо врати у салу и узбуђено рече претседнику владе, Пери Велимировићу: ’Господине претседниче, напољу је руља, хоће да продре у министарство! Ено Нушић на коњу покушава да продре унутра, заједно с коњем’!

И док је претседник узбуђено устао и пошао прозору да види у чему је ствар, а сви остали полетеше за њим, Никола Пашић, који је присуствовао седници као вођ радикалне странке, остао је седећи, и с осмехом на лицу мирно упитао:
’Зар Нушић зна да јаши?’

На захтев масе Нушић се попео у салу за седнице, где је решено да се пусти седам представника демонстраната како би изнели своје жеље и захтеве.

„Кад је депутација ушла, претседник владе, Пера Велимировић, стојећки им је изјавио да овај тежак историјски тренутак, управо злочин, боли и чланове владе као и цео народ и влада није ни мало равнодушна. Предузела је све да се тај злочин не одобри од великих сила и мора се мирно чекати да се види како се ће се догађаји даље развијати.

’Дајте мобилизацију! Дајте рат’! узвикну најратоборнији из депутације.

’Па, ми данас нисмо довољно спремни’, рекао је војвода Степа, онда пуковник и министар војни.”

„Демонстранти се полако растурише, али су се и даље после скупљали пред спомеником и уписивали у ’легију смрти’. То је трајало још много дана и манифестације мањег обима била су свакодневна појава”, наводи Миливој Предић у овом кратком присећању под насловом „На беломе коњу”, које сведочи о повременој актуелности прошлости.