Пали Исус у пољској шуми

Венеција, Лидо - Један од убедљивијих филмова до сада виђених у паралелном такмичарском програму „Дани аутора” на 72. Мостри, без сумње је филм пољског аутора Пјотра Кшана, до сада  успешног драмског позоришног писца, сценаристе за телевизијске филмове и редитеља два краткометражна филма. Његов дебитантски дугометражни играни „Клезмер” (свирач) у Венецији је имао светску премијеру. Сигурно је да ће после националне премијере у Пољској бити полемика, јер Кшан нуди причу о односу Пољака према Јеврејима током Другог светског рата што је у овој земљи до 1989. и  пада Берлинског зида била табу-тема.

 Заправо, све до појаве неколико књига и филмова, попут оних са потписима Павела Лозинског, Ањешке Арнолд, Владислава Пасиковског, а нарочито оног последњег – филма „Ида” Павела Павликовског који је освојио чак пет награда Европске филмске Академије и Оскара за најбољи страни филм, тема „истина о нацији” у јавности готово да није постојала. Ћутање је коначно прекинуто...

У Пољској је актуелна дискусија на тему пољско-јеврејског односа током Другог светског рата, али зашто сте се ви одлучили да баш сада снимите филм какав је „Клезмер”?

„Клемзер” не стреми ка томе да постане глас у националној дискусији о наводном суочавању са прошлошћу и питањима да ли су Пољаци више помагали или више наудили Јеврејима. Дакле, није ми намера да овим филмом полемишем са људима чији је полемички ентузијазам обрнуто пропорционалан њиховом знању историје. Ово је само покушај да се ухвати и предочи до највећег могућег степена свеукупна комплексност ситуације у Пољској тога доба. Такође, ова тема је веома важна и за мој личан живот.

Питање савести?

И тога. Трудио сам се да причу испричам најобјективније и најискреније могуће имајући у сећању и један догађај из детињства. На селу код моје баке играли смо се надомак неких омањих рушевина када нас је она вриском упозорила да то не чинимо, јер је ту поред сахрањен један човек. Било ми је нејасно зашто човек лежи ту негде у земљи а не на оближњем гробљу. И тада ми је бака испричала да је један једини Јевреј живео у селу и да је убијен од стране локалног полицајца. Његов гроб никада није обележен. Уз та и таква сећања, много сам истраживао покушавајући да сазнам што више на тему односа Пољака и Јевреја, што је било тешко јер је остало врло мало живих сведока. О холокаусту се у Пољској зна много, али се о односу нас и Јевреја готово никада званично и јавно није говорило. То је оно што је основна тема „Клезмера”.

Велики део поставке у Музеју Јад Вашем у Јерусалиму односи се управо на страдање Јевреја у Пољској. Болно је видети да је један велики словенски народ био толико против Јевреја и на својој територији дозволио нацистима да ураде то што су урадили?

Два су главна разлога што је Пољска била негде у центру холокауста. Прво, у Пољској је живела највећа јеврејска заједница у Европи, а друго за Немце је било технички најлакше да организују транспорт Јевреја из читаве регије до логора које су подизали. То су историјски разлози. Не мислим да су Пољаци само тако једноставно дозволили нацистима да спроведу елиминацију Јевреја. У предратној Пољској на власти је била националсоцијалистичка партија са политиком пропагирања антисемитизма који је постајао све присутнији у целом друштву. Људи су већ били контаминирани антисемитском идеологијом, предрасуде у односу на Јевреје биле су јаке тако да оно што је током рата уследило већ имало своје корене. У сваком случају, не може се рећи да су сви Пољаци били антисемити. Многи Пољаци су помагали Јевреје, спашавајући их од сигурне смрти. Много јеврејске деце усвајале пољске породице.

Антисемитска идеологија као „припремна радња” ?

Антисемитска идеологија сама по себи није поента мог филма. Мене је више занимало да покажем како људска бића могу постати контаминирана десничарским, антисемитским и националистичким идеологијама. Како се може променити основа људскости и догодити страховити колапс моралних принципа.

Јеврејина у вашем филму постепено ликом трансформишете у Христа?

Један од највећих парадокса у историји људског рода је то што сте као хришћанин следбеник особе која је Јевреј, што Исус Христ јесте био, а исти тај хришћанин може да има такву врсту негативног понашања спрам Јевреја. За мене је то јасан пример парадокса контаминације идеологијом – следити Христа који је Јеврејин, а мрзети Јевреје у исто време. Попримање Христовог обличја мог јунака је метафора овог парадокса.

Пољаци су католици, много се замера Католичкој цркви што је жмурила на страхоте које су Јевреји доживљавали током Другог светског рата, шта ви мислите о томе?

Као што сам рекао, постоји тај парадокс да хришћани који су увек исказивали људску солидарност постају тако окрутни према Јеврејима. И у Католичкој цркви у Пољској пре рата постојао је прилично снажан антисемитизам тако да је и свештенство било припремљено на оно што ће се догодити. С друге стране, истина је да су многи пољски свештеници помагали и спашавали Јевреје. Многе су прекрштавали, давали им крсне листове, сертификате о припадности цркви, како бих их спасили смрти. Али, истина је да током Другог светског рата Католичка црква није изнела никакав званичан став против дискриминације и погубљења Јевреја.

И визуелно је „Клемзер” узбудљив филм, сликом и тоновима постижете контраст између лепоте и невиности природе и зла на које је човек спреман?

Понашање људи и промене понашања је оно што ме је највише интересовало. На почетку група младих људи у шуми ствара идиличну атмосферу која бива распршена после откривања рањеног младића, Јевреја – сеоског свирача. Понашање људи се мења, а истовремено мења се и природа. Шума постаје злокобна и опасна баш као и човек.