Немачки ултиматум Лихтенштајну

Немачки новинари не памте да је један државни гост дочекан у Берлину тако осорно: канцеларка Ангела Меркел скресала је дипломатски неувијено премијеру сићушне (и пребогате) кнежевине Лихтенштајн Отмару Хаслеру и искалила сав бес који њена влада осећа због највећег пореског скандала у историји републике.Пре тога је издиктирала ултимативне захтеве које је Голијат испоставио Давиду – са свега 35.000 житеља, Лихтенштајн је преко две хиљаде пута мањи од Немачке – како би се зауставила захуктала сеоба новца немачких милионера у овај порески рај.

Опоменула је, такође, јавно, пред затеченим гостом, његовог суверена, принца наследника Алојза од Лихтенштајна, који се дрзнуо да се оштрим речима успротиви њеној (пре)моћној земљи. Суверен је, наиме, оптужио Берлин да тевтонски бахато врши притисак на Лихтенштајн и испоставља уцењивачке захтеве тражећи од његове владе да чини оно што се коси са интересима земље. Принц је с посебним и наглашеним гневом осудио вршљање агената немачке Савезне обавештајне службе, који су се докопали поверљивих банкарских података у Лихтенштајну, на основу којих је откривен скандал без преседана.

Меркелова је констатовала да изјаве суверена Лихтенштајна не „користе добросуседским односима” и захтевала хитну промену прописа који, штитећи многобројне приватне фондације и банкарску тајну, магнетски привлаче шпекуланте и утајиваче пореза.

Њен гост, премијер Хаслер, објаснио је да се његова земља налази у „процесу реформи” финансијског сектора и има озбиљну намеру да се уклопи у правни систем Европске уније и „шенген”, али је успут био у једном изричит: од његове земље се не може захтевати више него од других земаља, а из Лихтенштајна су поручили како немају намеру да се одрекну банкарске тајне, све док то не учини – Швајцарска.

Упућенији примећују да процес финансијских реформи који је споменуо гост Берлина траје већ осам година и да је то за мајушну државу изузетно деликатно подручје: сваки трећи (швајцарски) франак у овој земљи заради се у банкарском сектору.

У том контексту споменут је заиста необичан куриозитет: Лихтенштајн има више приватних фондација и задужбина (45.000) него становника (35.000) и свега неколико стотина основано је у добротворне сврхе. Све остале – као она у власништву смењеног директора Немачких пошта, с којим је експлозивна афера, која из темеља потреса земљу, и почела – служе за „склањање” новца од немачких пореских власти.

Немачка канцеларка је, поред осталог, у свом каталогу ултимативних захтева, посебно нагласила онај по којем се од Лихтенштајна тражи да преузме, и кад је реч о немачким грађанима, обавезу коју је кнежевина потписала са Сједињеним Америчким Државама. По том споразуму, банке у Лихтенштајну су обавезне да обавесте власти САД о сваком Американцу који положи новац код њих.

Иако траје данима, великој пореској афери се још не назире крај. Зна се само да је већа и тежа од свих претходних и да оштро засеца у само „срце” капиталистичког система, пошто се на њеном удару нашло више од хиљаду његових репрезената.