Торпедовање Корбинове спољне политике

Када у суботу буду објављени резултати гласања за првог човека британске Лабуристичке партије, коначно ће се развејати сумња да ли Уједињено Краљевство заиста „скреће улево”. Реч је, наравно, о Џеремију Корбину, левичарском ветерану који је у протеклих неколико месеци прешао пут од тоталног аутсајдера (добио је кандидатуру буквално из самилости неколицине колега јер је у трку требало пустити и неког „екстремнијег”) – до апсолутног фаворита. Корбинов тријумф не би значио само повратак лабуриста занемареним радничким коренима већ би на острвску политичку сцену лансирао снагу која, иако у опозицији, не би била без утицаја на обликовање спољне политике. Суштина спољнополитичког курса Џеремија Корбина могла би да се сумира у антиинтервенционистички приступ, што је у оштром контрасту са плејадом досадашњих политичара од утицаја. Да ће противник британског војног интервенционизма изазвати сијасет интервенција против себе самог било је јасно још од тренутка када је избио у први план.

Корбинов политички курс је можда најлакше разумети уколико се упореди са некадашњом звездом Лабуристичке партије, а данас човеком пољуљаног кредибилитета – Тонијем Блером. Све оно што један јесте – други није.

Иако нико у редовима лабуриста не може Блеру да оспори да је партију после 18 година апстиненције 1997. довео на власт, кораци које је тада предузео умногоме су кумовали губитку њеног идентитета као странке која заговара радничка права и друштвену праведност. Корбин тврди да је враћање Лабуристичке партије првобитним идејама једино што жели да уради.

Поред унутрашњополитичких ставова од којих се диже коса на глави доминантном политичком естаблишменту, и те како одјекују и његове опаске упућене свету, а које ни најмање не подсећају на гласове из Лондона на које смо навикли.

На „катаклизму” која ће наступити уколико за страначког лидера буде изабран левичар, међу првима је упозорио сам Тони Блер тврдећи у „Гардијану” да ће то значити „растурање, можда и уништење” Лабуристичке партије. Његови страхови су сасвим оправдани када се има у виду да се Корбин упорно залаже да Блер кривично одговара за ратне злочине у Ираку.

И док је Тони Блер „модернизовао” партију уводећи у игру целу армију спин-доктора истовремено прекомпоновавши њену идеологију са левице ближе центру, Корбин најављује да ће уколико буде имао прилику – учинити управо супротно.

Интеррегнум у странци траје прилично дуго (од маја када је Ед Милибанд поднео оставку након катастрофалног пласмана на изборима), а којом путањом ће бити вођена спољна политика, Корбин на свом сајту пише:

„Одувек сам био против неоколонијалних ратова који се воде за ресурсе а под маском борбе за људска права. Морамо да разумемо нашу прошлост и нашу улогу у настанку савремених конфликата, било да је реч о Сајкс-Пикотовом споразуму (споразум Велике Британије и Француске о подели интересних сфера на Блиском истоку након Првога светског рата), било о нашим интервенцијама на Блиском истоку посе 11. септембра.”

Најављује да ће се извинити за инвазију на Ирак, и то Ирачанима за британске злочине, а Британцима за неистине о Садамовом оружју за масовно уништење које им је сервирала Блерова влада. За ангажовање Лондона у такозваним хуманитарним интервенцијама нема нимало разумевања, а такав став је јуче забетонирао поручивши да британска војска више никада неће бити ангажована у иностранству без зеленог светла Уједињених нација.

Уколико би Корбин победио у суботу, онда би то значило да ће он по свему судећи изаћи на црту Конзервативној странци и Дејвиду Камерону на изборима 2020. године. Такав сценарио ни најмање не радује највећег британског савезника САД.

Са друге стане Атлантика са подозрењем гледају на Корбинов нескривени антагонизам према америчком уређивању међународних односа.

Потенцијални вођа лабуриста сличан негатива став дели и према НАТО-у који оптужује за експанзионизам, а противио се и бомбардовању СР Југославије.

Наруку му код међународних партнера не иде ни разумевање које исказује за руску политику у Украјини, истовремено оптужујући алијансу за лицемеран став према дешавањима на Криму.

„Више бих волео да нисмо у НАТО-у. Покушај алијансе да окружи Русију једна је од највећих претњи данашњице.”

Иако противници покушавају да га дискредитују оптужбама за помодно „левичарење” на трагу Сиризе и Подемоса, чињеница је да је цела његова политичка биографија од самог почетка била везана за леву страну политичког спектра. Сазнање да се у самом срцу светског капиталистичког поретка јавила оваква политичка снага која прети да постане још јача, реалан је разлог за забринутост доминантних елита. Много више него левичарски рефлекси на периферији, попут Шпаније или Грчке.

----------------------------------------------------------

Да ли се догађа лабуристичка чистка

Бизаран пример панике која је настала у Лабуристичкој партији због могуће промене вођства пре неколико дана је донео „Твитер”. Извесна Грејс Коулс, студенткиња из Велса, постала је нехотице крунски доказ да се са гласањем за шефа лабуриста дешава нешто у најмању руку необично. Када је позвала Лабуристичку партију и затражила објашњење због чега је одбијен њен захтев да се региструје и гласа на сајту странке за председника, речено јој је да је разлог за то што је ретвитовала коментар редитеља Кена Лоуча, чиме је изазвала сумњу да симпатише супротни табор.

Лоуч важи за великог симпатизера синдиката, а са Лабуристичком партијом је раскрстио деведесетих за време реформи које спроводио Тони Блер. Тренутно подржава алијансу активиста Левичарско јединство, у нади ће овај покрет прерасти у „нашу Сиризу, наш Подемос”.

Ово није једини случај да је члановима Лабуристичке странке онемогућено да гласају, што је на друштвеним мрежама већ названо „лабуристичком чистком”.

Право гласа имају сви чланови партије, регистроване присталице и придружене присталице, укључујући оне који су се придружили преко неког од синдиката.