Коцкасти Кристијан уместо Бранка Коцкице

Ако први спот Маце Дискреције у којој се она брчка у фонтани блокира Јутјуб и изазове пажњу као нова Ријанина песма, ако је нови дечји идол уместо Бранка Коцкице, у посттранзиционо доба постао угледни криминалац Кристијан Коцкица, и ако је народ већ месецима сав хепи што му Пецони уместо цигала продаје Атину Ферари, да ли су у праву потписници петиције који траже забрану ријалитија који су окупирали српски јавни простор? Грађани забринути за ментално стање нације, згрожени садржајем формата који су запосели најударније термине телевизија са националном фреквенцијом, траже од државних органа да укину „Фарму”, „Великог брата”, „Парове”, „Малдиве” и томе слично.

Група моралних цензора сасвим је у праву када је у питању неукус које производе све комерцијалне телевизије са националном фреквенцијом. Наиме, није тешко сложити се како је дегутантно кад Маја Николић уместо сладоледа лиже Кристијана. Или када се мобилише нација како би се пронашла жена Змају од Шипова, хистеричном и колоритном чудаку из Босне поносне. О скандалозним увредама, бесмисленим дијалозима, псовкама од којих би се зацрвенеле и уличарке које без камера обављају сличне делатности код „Плавог моста”, само за нижи хонорар, сувишно је и трошити речи. Али, управо је, како због сличних моралних дилема, тако и због личне удобности конзумента телевизије, измишљен даљински управљач.

Откуда се и петиција за искорењивање ријалити програма може оцењивати моралном претенциозношћу, јер њениидејни творци сматрају да је конзументима тог телевизијског смећа потребан старатељ. Или можда мисле да већина Срба и осталих етничких заједница не уме да користи даљински? Истовремено, читава халабука око петиције само подиже гледаност тих треш-формата, те ће и они који су, гле чуда, гледали Дискавери, сада анализирати како изгледа Тијана Ајфон после генералног ремонта код пластичног хирурга.

Истина је да су само они гледаоци који немају кабловску телевизију – гледаоци без избора. Они су принуђени на ријалитије. Живе у медијском мраку, иако све блешти од ријалити рефлектора.

Испоставило се, тако, да је предлог за потписивање петиције управо постигао оно што желе власници Пинка, Хепи телевизије и грчке газде Б92 и Прве. Те телевизијске сплачине постале су мера друштвеног ангажмана!То се поклапа и са циљевима власти: уместо да се елита и радни људи и грађани баве дубином потрошачке корпе, баве се дубином деколтеа извесне Шавије.

Тако је и Весна Пешић потписала петицију, признавши да је „безуба”. Али је ипак ставила свој потпис, не зато што се, како пише, бавила њеним садржајем, него зато што готово сваку петицију која јој је близу мозга – она подржи. И још Пешићева признаје да то чини по навици из осамдесетих година. И констатује да толике петиције које се повлаче само доказују колико је низак ниво нашег политичког живота.

Шта не разумеју побуњеници против ријалитија? Весна Пешић, која такође сматра како се „Политика” спрда с јавношћу објављујући интервју с новим потпредседником СПС-а Предрагом Ј. Марковићем, алудирајући на његово учешће и победу у загребачкој „Квискотеци”, као да заборавља да је та иста „Квискотека” некада давно била појам непревазиђеног забавног програма. У то време црвене диктатуре, осим „Квискотеке”, емитоване су и култне дечје емисије „Коцка, коцка, коцкица”, „Невен”, „Вага за тачно мерење”, а Драган Бабић, који је водио култну емисију „Кино око”, са телевизије Београд је отишао на Би-Би-Си где је убрзо ухватио маглу из Лондона, јер му је више пријала партијска цензура. Наиме, битанге из комитета су га слале на интервјуе са Џоном Хјустоном и Ингмаром Бергманом.

Алузије о новом Дачићевом појачању, као квиску, заправо су подсећање на ТВ програм чије стандарде телевизије у демократском поретку још не могу да досегну. Тада су деца, у диктаторско доба, пре подне гледала „Опстанак”, а данас, када убиремо плодове демократије, за коју се толико борила Весна Пешић, силиконска чудеса и пропали манекени износе своје ценовнике по којима се подају. Што по јахтама, што по џиповима.

Али тај ријалитији универзум није створен из српске галаксије, већ је само део глобализованог и банализованог света, као великог шоу-програма који непрекидно тече. Тако се одвија контрареволуција разума, чији је крајњи циљ идиотизација поданика. Отуда живот пролази од селфија до селфија, од ријалитија до ријалитија. Од Ким Кардашијан до Парис Хилтон. Уосталом, и дворска луда богате, похлепне и спекулативне Америке, Доналд Трамп, може из ријалити програма чији је главни јунак упасти у овалну собу Беле куће и завладати светом. Немојте ми се смејати ако најавим председничке амбиције Ере Ојданића који ће за потпредседника, ако уведемо ту функцију, свакако одабрати Бору Дрљачу.

Ту зека пије воду. Суштина читавог ријалитија, од „Малдива Србије“ који се попут џиновског трансформера претвараjу у „Фарму”, јесте да буљећи у та делинквентна бића у просторима који симболизују затворе, иако имају и базене, као поданици таквог поретка, своје вијуге не замарају стварима које живот значе.

Због тога је Жељко Митровић у јесен, кад деца полазе у школу, обновио своју фарму, на којој се окупила читава фауна са естраде. Тако ријалити стварност, мултипликована кроз таблоиде, засењује такозвану реалност на терену. Која, узгред, није блистава.

Док буљимо хипнотисани у деколте Станије или Ким Кардашијан, сасвим је свеједно, јер глобални свет не познаје границе, промиче нам највећа сеоба народа у историји, започета арапским пролећима, која треба да измени националну структуру Европе и измени демографски и политички светски поредак. Разуме се да то неће бити примећено ни у Калифорнији, ни у Сврљигу. Старлетизам тако постаје последња фаза идиотизма о чему је Орвел имао неколико занимљивих опсервација. Тако су ријалитији постали основна медијска полуга тоталитарних друштава, а баш таквим интеграцијама Србија тежи. Из „Кино ока” она је дошла под надзор великог брата.

Зато су потписници петиције промашили смисао и адресу. Неолиберални свет и симулација демократије као поретка какав данас познајемо заснива се на ријалити баналностима. С тим да се ми, наравно, и у том погледу нарочито истичемо. Како по количини ријалити емисија, тако и по простаклуцима којима зраче. Укидањем таквих формата, нестао би телевизијски опијум за народ. Како на глобалном, тако и на нашем, локалном парчету домовине.

Слична заблуда, да су ријалитији наш изум, постојала је када је настанак турбо-фолка повезиван са режимом Слободана Милошевића. Цеца и Јеца су сматране Слобиним културолошким тајним оружјем, па је, кад су се Цеца и Аркан венчали 1995. године, тај брак виђен као златна заједница између турбо-фолк звезде и криминалца. Према Ерику Гордију, професору социологије са Универзитета Кларк у Мајамију, љубав Аркана и Цеце симболизовала је везу између турбо-фолка, медија под контролом државе и нове криминалне елите. Шта су тада радили Мира и Слоба? Можда су брали цвеће?

Државна телевизија, као и комерцијалне телевизије, укључујући и Пинк, стално је приказивала фолк-певаче на екрану, писао је професор, а потом се силно чудио, због тога што је, чак и кад се рат у Србији завршио, а ова земља ушла у нову еру мира, турбо-фолк остао популаран. Неки овдашњи аутори сећају се наивно пророчанства тог професора који је тврдио како ће турбо-фолк еволуирати у поп музику.

Каква заблуда. Турбо-фолк је био само музички правац бахатог, спекулативног новог света који је надолазио. Победници транзиције, који су друштвено богатство преливали из цистерни у своје џепове, нису стигли из филхармоније, већ са сплавова. Како се њихово богатство умножавало, умножавали су се и такозвани естрадни уметници. Није Аца Лукас, ваљда, дошао са Коларца, а Стоја са одсека за светску књижевност.

Зато је турбо-фолк и током грађанских ратова, и до данас, остао најомиљенији музички правац и у Хрватској и у Словенији. Зато што је друштвени и културолошки образац транзиције друштвеног богатства и стварања кастинског друштва, где је неколико процената грађана пребогато, док остатак има једва за леба и „Малдиве”, потпуно идентичан. Зато се и Народни музеј реновира нешто дуже од Скадра на Бојани.

Отуда лажна нада да ће, кад-тад, сваки Србин, сести за клавир и одсвирати збирку Трансценденталних етида Франца Листа. Додуше, први победник „Великог брата” био је управо пијаниста, добар дечко. И готово да више никога не занима. Пристојан је и скроман. Погрешан човек у погрешно време, на погрешном месту.