Људски отпад

Насиље нам настањује свакодневицу, нормализовано је, спустио се праг толеранције, па се навикавамо на идеју да су неки људи небитни, потрошни, да је свеједно хоће ли бити живи, а камо ли срећни. Не треба да постоје или свеједно је да ли ће постојати. Прва асоцијација су нам физичко насиље и ратови, али насиље треба схватити шире да би се обухватио цео зачарани круг економске и међународне политике који третира сегменте друштва као бројке. Свет је тако организован да велики део света не учествује у савременом животу јер није користан материјал за развој система у циљу модернизације и профита, чак сметају заузимајући ресурсе. Избеглице спадају у целе популације онога што пољски филозоф и социолог Зигмунт Бауман назива „људским отпадом”.

Већина Сиријаца и Либијаца нису ни дошли до Европе, већ су пребегли у околне земље или су побијени (четврт милиона Сиријаца), а они који јесу, нe могу назад јер је земља усред рата, а тамо где су кренули су непожељни (па макар и добијали велику социјалну помоћ као у Шведској). Кампови за избеглице граде се далеко од људи, што оснажује круг: а) дошљаци нису пожељни и б) они и не желе да се асимилују. Мађари их на самом доласку третирају као ниже, док се Србија заиста показала као добар домаћин, што помињу и светски медији. Но, да идеја о отпаду буде јаснија, објављено је рангирање земаља које су највише под ударом избеглица, ако се узме у обзир БДП домаћина. Онда највећи притисак трпе: Етиопија, Пакистан, Чад, Кенија, ДР Конго, Авганистан, све до Либана, Ирана и Јордана. Ово за медије није битно јер је углавном реч о земљама које никоме не падају на памет када се користи израз „међународна заједница” (наравно, са великим и снажним Ираном то није случај, и однос Ирана и Запада играће велику улогу у решавању питања ИД-а).

С друге стране, не треба да чуди што део избеглица у Србији има пристојну одећу, мобилне телефоне, новац да преспавају у хотелу, плате превоз и сл. Нико од куће не бежи ако не мора, али за оне који су преживели пут, а да се нису утопили у Медитерану, многи од тих људи су својом класом (неки су образовани, други су имали бизнис, трећи су продали све што су имали итд.) и покретљивошћу (породичне и друге везе, физичка снага) чак у предности да остваре бар економски пристојан живот у односу на неке људе по унутрашњости Србије и на Балкану. У крајњој линији, добро је сетити се да је Стив Џобс, оснивач „Епла”, син Сиријца из Хомса.

Док су неки људски отпад, други су недодирљиви. Буш и Чејни, од којих је још пре скоро петнаест година почео домино ефекат сукоба на Блиском истоку, нису одговарали. Грејем Фулер, који је радио у ЦИА и експерт је за Турску, Блиски исток и Курде, изјавио је да је ИД створила САД јер је у почетку та организација заправо била опозиција америчкој инвазији на Ирак, подржана од сунита.

Даље, Хилари Клинтон је директно била умешана у интервенцију у Либији 2011. која је касније довела до распада земље. На Си-Би-Есу можете наћи снимак у којем она, на незваничну вест да је Гадафи убијен, уз смех каже: „Дошли, видели, он је умро”. Она сада у кампањи одговара на питања о недостатку шарма. Недодирљиви су и богаташи из Саудијске Арабије и других заливских земаља које донацијама подржавају ИД. Дејвид Камерон је 2011.говорио како је арапско пролеће позив тих народа за демократију, а „поштени интелектуалац” Бернар-Анри Леви позивао је на интервенцију у Либији. Дакле, медији и политика се не баве узроцима, већ последицама, а Европа која је све то подржавала делује слабо и неорганизовано.

Провокативну идеју људског отпада и различитих облика насиља можемо применити и на економију. Да опише условљавање према Грчкој као дужничкој колонији, Варуфакис користи термин „фискално дављење”, имајући у виду технику мучења у Гвантанаму. Погледајмо бившу Југославију: све је распродато, а радници постају отпад, док се омладина претвара у економске мигранте. Једна Хрватица виспрено ми је говорила о хрватским ветеранима који су протестовали за повећање својих примања: „За шта повећање, што сте направили земљу која је срање и из које сви хоће да оду?” Она нема новца да летује у сопственој земљи и сели се у Немачку.

Тако се у Србији читав слој претвара у отпад урушавањем производње, школства, све до системске идиотизације и подривања достојанства популације преко медија – нема полемичких емисија и новинарства, углавном ријалитији. На тај однос срозавања себе у путника Ш класе подсетила ме премијерова изјава после посете Берлину, када је Меркелова честитала победу Србије у кошарци. Вучић је одговорио да смо почели да „добијамо ту врсту снаге и немачког духа да у последњим секундама побеђујемо. Раније смо у тим ситуацијама губили.” Историја не почиње од премијера: селектор наше репрезентације побеђивао је у последњим секундама још пре двадесет година и за то му нису требали ни протестантска етика, ни Вебер, ни патерналистички владар.

Редитељ