Моћ лоших вести

Шта мислите: какви су данас људи? Добри или лоши? Је ли овај свет добар или лош?

Да бисмо могли тачно и поуздано да одговоримо на ова питања, било би потребно да се на репрезентативном узорку људске популације спроведе научно истраживање. Међутим, иако такво истраживање није спроведено, свако од нас има неко своје, изграђено мишљење о људској природи, о данашњим људима, о томе какав је савремени свет.

Главни начин на који стичемо мишљење о људима и свету јесте наше лично, директно искуство. Други, такође важан начин, јесу сведочења људи са којима се дружимо, нарочито блиских који нам поверавају своје тајне. Оба та начина нам ништа не говоре о оним деловима света који су удаљени, зато што нас ограничавају на директно или индиректно искуство.

О људима и догађајима у удаљеном свету сазнајемо преко медија које пратимо. На основу њихових садржаја – информативних, документарних или уметничких – изграђујемо мишљење о удаљеним догађајима. Медији су вероватно најважнији извор информација о догађајима изван наших личних живота, и зато главни извор на основу којег обликујемо своју слику света.

Када нам медији нуде позитивне и негативне садржаје, ови други привлаче већи број читалаца и гледалаца. Наравно да људе занимају и позитивне – добре вести, али већи је број оних које више занимају негативне – лоше вести. Лоше вести нас снажније дотичу него позитивне. Психологија осећајности је показала да непријатна осећања доживљавамо скоро дупло интензивније од пријатних. Разлог је да нам је оно што нас угрожава важније од онога што нас унапређује. Непријатна осећања су повезана са преживљавањем, а пријатна су повезана са квалитетним животом. Постоје теорије да је наше интересовање за негативне садржаје у медијима у функцији преживљавања: да из неке лоше вести можемо да научимо нешто што би у сличној ситуацији могло да помогне нама или неком до кога нам је стало. Поред тога, људска несрећа је универзална, са њом се неко лако поистовети, док је људска срећа више индивидуализована и зато многима незанимљива. Зато су забавни програми нужно површни и лагани како не би иритирали и како би привукли већи број корисника.

Да би медији постигли своју функцију – гледаност и читаност – они нам нуде негативно, лоше јер ми то тражимо. У тој интеракцији ми усвајамо далеко негативнију слику о удаљеним догађајима него што је она у стварности. А када у њу колективно поверујемо, понашамо се у складу са њом. Када због тога стварност заиста постане лошија, медији нам је поново селективно представе, и тако у круг.

Да ли нам свест о томе да се колективно налазимо у спирали процеса кварења и слике стварности и саме стварности – може помоћи да учинимо да свет буде боље место?