Moć loših vesti

Šta mislite: kakvi su danas ljudi? Dobri ili loši? Je li ovaj svet dobar ili loš?

Da bismo mogli tačno i pouzdano da odgovorimo na ova pitanja, bilo bi potrebno da se na reprezentativnom uzorku ljudske populacije sprovede naučno istraživanje. Međutim, iako takvo istraživanje nije sprovedeno, svako od nas ima neko svoje, izgrađeno mišljenje o ljudskoj prirodi, o današnjim ljudima, o tome kakav je savremeni svet.

Glavni način na koji stičemo mišljenje o ljudima i svetu jeste naše lično, direktno iskustvo. Drugi, takođe važan način, jesu svedočenja ljudi sa kojima se družimo, naročito bliskih koji nam poveravaju svoje tajne. Oba ta načina nam ništa ne govore o onim delovima sveta koji su udaljeni, zato što nas ograničavaju na direktno ili indirektno iskustvo.

O ljudima i događajima u udaljenom svetu saznajemo preko medija koje pratimo. Na osnovu njihovih sadržaja – informativnih, dokumentarnih ili umetničkih – izgrađujemo mišljenje o udaljenim događajima. Mediji su verovatno najvažniji izvor informacija o događajima izvan naših ličnih života, i zato glavni izvor na osnovu kojeg oblikujemo svoju sliku sveta.

Kada nam mediji nude pozitivne i negativne sadržaje, ovi drugi privlače veći broj čitalaca i gledalaca. Naravno da ljude zanimaju i pozitivne – dobre vesti, ali veći je broj onih koje više zanimaju negativne – loše vesti. Loše vesti nas snažnije dotiču nego pozitivne. Psihologija osećajnosti je pokazala da neprijatna osećanja doživljavamo skoro duplo intenzivnije od prijatnih. Razlog je da nam je ono što nas ugrožava važnije od onoga što nas unapređuje. Neprijatna osećanja su povezana sa preživljavanjem, a prijatna su povezana sa kvalitetnim životom. Postoje teorije da je naše interesovanje za negativne sadržaje u medijima u funkciji preživljavanja: da iz neke loše vesti možemo da naučimo nešto što bi u sličnoj situaciji moglo da pomogne nama ili nekom do koga nam je stalo. Pored toga, ljudska nesreća je univerzalna, sa njom se neko lako poistoveti, dok je ljudska sreća više individualizovana i zato mnogima nezanimljiva. Zato su zabavni programi nužno površni i lagani kako ne bi iritirali i kako bi privukli veći broj korisnika.

Da bi mediji postigli svoju funkciju – gledanost i čitanost – oni nam nude negativno, loše jer mi to tražimo. U toj interakciji mi usvajamo daleko negativniju sliku o udaljenim događajima nego što je ona u stvarnosti. A kada u nju kolektivno poverujemo, ponašamo se u skladu sa njom. Kada zbog toga stvarnost zaista postane lošija, mediji nam je ponovo selektivno predstave, i tako u krug.

Da li nam svest o tome da se kolektivno nalazimo u spirali procesa kvarenja i slike stvarnosti i same stvarnosti – može pomoći da učinimo da svet bude bolje mesto?