ЕКВ као створен за култни статус

„Изнад града” назив је сингла састава „Екатарина Велика” из 1989, са плоче „Само пар година за нас”, а по тој песми названо је и још једно у низу постхумних издања ове групе. Недавно је издавачка кућа „Маском” објавила снимак последњег концерта који је састав „Екатарина Велика” одржао у Београду, 12. новембра 1993. у Центру „Сава”. На дуплом албуму, тренутно најпродаванијем и најтраженијем домаћем наслову, налази се 26 песама које су те новембарске вечери пред препуном двораном извели Милан Младеновић (1958–1994), Маргита Стефановић (1959–2002), Драгиша Ускоковић и Марко Миливојевић, уз специјалне госте, и то само 12 месеци пре него што је ЕКВ заувек отишао у историју.

Марко Миливојевић, који је последње четири године рада „Екатарине Велике” био бубњар бенда, сећа се да су тај београдски концерт дуго припремали:

– Био је то добар, грандиозан концерт. Сећам се да смо и ми на сцени, али и публика, били набијени енергијом. Готово да смо упали у транс... Било је то сјајно искуство, иако нисмо знали како ће све испасти – присећа се Миливојевић, додајући да ће, без обзира на издања или књиге о „Екатарини Великој”, она живети:

– ЕКВ је био супер бенд, и клинци то препознају – одсечан је Миливојевић, док Момчило Рајин, музички критичар и својевремено уредник програма у београдском Студентском културном центру, који је погурао читаву „новоталасну сцену”, у објављивању албума „Изнад града” види жељу да се искористи познато име и стара слава:

– Циљ је да се из суве дреновине исцеди све што је могуће. Велика имена оставила су силне трагове иза себе, а пошто имају огроман број обожавалаца, рачуна се да ће их занимати све што су објавили или снимили. „Екатарина Велика” ужива култни статус, али не само због тога што су чланови овог бенда били одлични музичари, већ и зато што су трагично завршили. Баш зато су као створени за култни статус – мишљења је Рајин, који додаје да су издавачима, не само код нас, већ свуда у свету, покојни уметници најбољи уметници:

– Култ је жива ствар, и не тиче се само генерације којој су ти уметници припадали, већ је далеко шири и тешко објашњив. Отуда постухмна издања нису реткост. У раду сваког уметника постоје узбудљиви тренуци, и ако се погоди да је из архиве ископан наступ који је био добар или драгоцен, то је за похвалу. Међутим, најчешће је по среди сумњива работа, која служи утеривању новца – сматра Рајин.

Иако се годинама о члановима ЕКВ-а не пише у светлу њихових уметничких достигнућа, већ се јавност храни причама о њиховим трагичним судбинама и темама о наркоманији, Рајина то не изненађује:

– Живимо у толико обојеном свету, и то обојеном жутом бојом, да ме то не чуди. Али, као историчара уметности мене само занима дело. А дело „Екатарине Велике” несумњиво је значајно. Неко може да га воли или не, али му се значај не може одузети. ЕКВ свакако спада међу пет најзначајнијих бендова које је изнедрила ера осамдесетих. На прво место бих, ипак, ставио „Шарла акробату” – закључује Рајин, а Миливојевић се присећа како је, као „најмлађи у ЕКВ-у”, коментарисао неке славне стране групе, уз констатацију да су „пропали”:

– Милан Младеновић ми је тада рекао: „Не можеш да причаш о великим људима како су пропали, јер је само битно шта су урадили...” Тако ме је научио једној важној лекцији о животу. Зато, када се данас прича о „Екатарини Великој”, најважнија је прича о уметности, о делу тих дивних људи. А као сведок њиховог рада, могу само да кажем да смо због таквих људи цивилизовани!

Мртви најпродаванији

Податак да су међу најпродаванијим домаћим издањима они који више нису међу нама (ЕКВ, Влада Дивљан и Арсен Дедић) за Рајина је забрињавајући:

– То значи да се на данашњој музичкој сцени дешава мало узбудљивог, или да издавачи не улажу у уметнике који тренутно раде. То је поражавајуће, и зато имамо ситуацију да на топ листама најпродаванијих најбоље пролазе они који више нису међу нама.