НЕДОВРШЕНА ПРИЧА

Косово није изгубљено 17. фебруара. Прави датум заметнут је у историјском памћењу. За највећи број људи тај датум припада интимној историји. Некима је дан „Д” био 1945, када им је одузета имовина и забрањен повратак на Косово, некима је био после Брионског пленума, некима дан одласка није био повезан с било каквим историјским догађајима. У тишини су се иселили у рубна подручја великих индустријских градова, у потрази за послом и већом сигурношћу.

У прошлу недељу одиграо се један предвидив, најављен и контролисан ритуал. Косово је губљено од када је освојено. Ни вичније администрације од српских историјских администрација не би могле одржати Косово у саставу Србије.

Разлике су се деценијама множиле, а у условима комунистичке неслободе биле су само замаскиране. Вера, обичаји и пре свега језик, раздвајали су Албанце и Србе. Спајала их је трговина, као што ће и убудуће.

У овим данима, пуним тешких осећања, гнев је најгори савезник сваке рационалне политике.

Знало се да ће формирање државе на Косову бити пре свега правна акробација, нека циркуска вештина, и самим тим без утемељења у бољим међународним обичајима.

То ће бити подлога вечног непризнавања косовске новотворевине, а, с друге стране, нико из међународне заједнице неће дуги низ година чачкати питање територијалне целовитости Косова, тако да ће оно фактички бити подељено и симболички неће бити изгубљено за Србе.

Формализовање губитка оплакиваће се још неко време, а онда ће доћи тренутак суочавања с новим поретком и суочавања с питањима безбедности, социјалне и материјалне сигурности и положаја Срба који су на Косову остали. Активан бојкот оних институција које српска страна не признаје трајаће до тренутка када се то сукоби с интересима људи који тамо живе. Дакле, не дуго.

Наши управљачи били су свесни тога. У преговорима о статусу Косова тражен је у суштини симболички уступак – столица у Уједињеним нацијама, коју Албанци ионако неће добити још читав низ година.

Албанци су тренутно добили независност без суверености и државу коју не контролишу на целој њеној територији.

Пре двадесет година, завршница косовске приче почела је митинзима на којима се издигла једна харизматична личност, без демократских и државничких својстава. У декадентној фази Слободана Милошевића, он је арканизовао косовско питање, покушао је бруталношћу да надокнади управљачки менаџмент. Овај текст настаје у тренутку када се спрема још један митинг. Ако од оних Милошевићевих није било никакве користи од овога ће бити још мање, осим што ће можда допринети да се, државно контролисано, испоље народна осећања и потисну фрустрације.

Нико неће бити импресиониран речитошћу говорника, овај пут без сунца у коси, и бројем учесника. То су ритуали на којима се не гради озбиљна политика. Тај митинг као да ће више служити централним властима и/или онима који би да буду власт, него што ће нешто променити на терену и у успостављеним односима снага. Срби немају, нити су икад имали користи од такмичења у томе ко је највећи међу њима. Коштуницу су 2000. године Срби с Косова гађали јајима и не верујем да би њега импресионирали да га сада заспу цвећем.

Радикали су више пута радикализовали косовско питање и сваки пут су бежали с терена кад је загустило и силом није могло да се влада над албанском нејачи и сиротињом.

Тадић је на пар сати скочио до Румуније, што је једна од паметнијих ствари коју је урадио. Социјалисти као да ништа нису научили у годинама које су појели скакавци, па предлажу решења која су једном већ пропала – забранити овог, ухапсити оног...

Нова косовска стварност несавршена је за Србе, Албанце, па и Европу која се прихватила да надгледа нешто што није довршено ни у једном правцу. Нити су Албанци добили много више него што су имали, нити су Срби изгубили много више него што су већ изгубили.

Почиње нова фаза преговора о косовском аранжману и ко у њих уђе с више рационалности има веће шансе да извуче максимум који се још може извући. У томе ће Европа рационалнијој страни бити савезник.

главни уредник недељника „Време”